Zašto su neke godine najlepše


Kad kreneš u školu, oni koji je završavaju su ti matori. Kad napuniš 15, jedva čekaš 18-ti rođendan. Sa 20 znaš da nikada nećeš omatoriti i da je ceo svet tvoj. Sa 25 su ti oni od 50 starci. Sa 50 su oni koji imaju 70 godina još mladi. Sa 70 se pitaš gde ti je pamet bila…

Kaže moja majka, sva zabrinuta i tužna, da je umrla neka žena, jednom sam je videla u životu, jadna, samo što je napunila 92 godine. Hej! 92 godine!!!

Primetim ja da je lepe godine dočekala, izgleda se nije mučila, samo zaspala. I da je tuga kad odlaze mlađi, ovi neki moji sa 50, 40 i nekom godinom. Klima glavom a vidim da bi najrađe rekla da sam bezdušnica…

I bez problema kažem da se nadam da je i te 92 godine potrošila najpametnije što je mogla, da je znala kad je čemu vreme i umela da stane i posveti se sebi. Jer, ako nije, džaba joj i da je još sto živela!

Uvek čovek može više i bolje, znam. I uvek misli da je najbolje ili prošlo ili još nije došlo. A šta su meni najbolje godine? Ove sada.

Znate ono: ništa ja ne moram, ja sam se namorala. E to. Mogu a ne moram.

Mogu da jedem prstima kad mi se hoće u svojoj kući, moji me znaju, ne moram da se pravim fina. Ne moram da se depiliram ako me mrzi, samo obučem pantalone i problem rešen. A i kome se gleda, neka gleda brata mili. Ne moram da se šminkam svakog dana, takav mi posao. Između osećati se dobro i biti lep, biram ovo prvo.

Nemam više problem da u umazanoj trenerci izađem iz stana da bih bacila đubre. Šta me briga ko me vidi? Ogovaraće me, a? Slobodno, što se mene tiče, neka objavi i u novinama.

Sasvim jednostavno oduvam neke ljude koji mi se penju na glavu i skakuću po nervima. Dobro, prvo ih malo pustim, pokušam da imam razumevanja, tražim opravdanje a onda puknem. I to mi je sasvim u redu. Jer ne moram više da ćutim. Ono što vidim u svojoj biografiji daje mi pravo da to uradim. Kao i ono što mi je u glavi. A posebno na jeziku.

Baš mi je lepo. Ne moram da brinem šta ko misli o meni, bitno je ono što ja znam. Odavno sam izmišljene priče naučila da prihvatam kao pohvalu, jer ne znaju šta bi osim da lažu. Zapravo, naučila sam da takva naklapanja više ni ne čujem.

Naučila sam i da kažem ne bez potrebe da objašnjavam i pravdam se. Dodatne informacije dajem samo najbližima. Ostalima ponekad ni ne kažem nego pokažem da neću. Mrsko mi ponekad i reči da trošim na neke ljude…kad već ne moram.

Mogu da spavam u trenerci u po bela dana, ako imam satić slobodnog vremena i ako mi se spava. Niko više ne zavisi toliko od mene da moram da kradem slobodne minute između niza obaveza. E sad, što mogu ali ne radim, ne znam ni sama. Ostale neke stare navike da možda ipak nešto treba da završim, ali sam zaboravila, pa dok pokušavam da se setim šta, ja se razbudim.

Mogu da peglam kad hoću a ne kad veš počne da se prevrće kolika je gomila. Znam da me neće više voleti ako se satirem da uradim sve, već ako znaju da volim i sebe i svoje vreme za odmor i opuštanje.

Mogu da vežem prljavu kosu u rep, jer me baš mrzi danas da je perem. Jer, znam da to sem mene niko ne primećuje. A i ako primećuje, ako treba zbog toga da me voli, stvarno ne mora.

Lepo je kad te godine nauče da jedino samom sebi svako od nas treba da se dokazuje, i pre svega da voli i poštuje sebe, pa tek onda sve ostale. Kad uradi sve što treba, kada i kako treba, pa nema razloga da se oseća loše.

Divno je kad zna šta bi i kako bi trebalo i moglo, ali je svestan da to nešto i nije toliko bitno pa odluči da se posveti važnim stvarima.

I svemu što je preterano kaže: doviđenja! Da krpelje otrese, zagrli drage ljude, kaže da mu se nešto sviđa ili ne dopada, ćuti kad očekuju da priča i obrnuto, raduje na svoj način, tuguje u ritmu svog srca a ne kako drugi od njega očekuju.

Tako i ja. Poštujući standarde pristojnosti i trudeći se da ne narušim slobodu da i drugi budu svoji, živim po svome.

Jesam li sve radila kako treba? Jesam. Jesam li potrošila godine trudeći se da bude dobro i drugima i meni jednako? Jesam. Jesam li se dovoljno nadokazivala? Jesam.

E, sad malo ja. Ništa više ne moram, samo mogu, hoću i želim. Mnogo dobar osećaj.

I zato su ove moje godine najbolje. Dovoljno mlada da sve mogu, dovoljno stara da sve znam.

I putujem kroz život, lagano, i po svome. Zaslužila sam. Samo da duže traju ove najlepše godine…A vala trajaće onoliko koliko odlučim da traju.