ZAŠTO JAGODE SA ŠEĆEROM NISU U REDU


Ponekad bi me kritikovali zato što sam sklona da trpim, dopuštam, dajem mogućnosti.

Ali bi češće uočavali trenutke u kojima sam delovala brzopleto, naglo, kada bih pravila, naizgled iznenada, oštre rezove i stavljala tačku na mesto gde bi u obzir mnogima došao, eventualno, zarez.

Ne, nije bilo tek tako. Nisam bez raloga ustajala ujutru sa odlukom da nešto promenim zato što mi je tek tako palo na pamet…

Više nisu primećivali da mi je čaša prepuna a da se skupljala voda i za tu jednu, poslednju kap. Pre koje bih, to stoji, obično umela namerno čašu da prevrnem i sve prospem, ne čekajući da se prelije sama.

Crveno svetlo mi se pali kada više nemam potrebu – da pričam. Kada ućutim sasvim. Nije mi to baš zgodno jer u sebi, negde u dubini, kipim, ali znam da reči više ne bi imale, baš nikakvog, smisla. Umara me i sama pomisao da razgovor.

Pa bih najrađe nestala. Ta neka vrata za sobom, ne zatvorila, nego betonirala, da slučajno nešto kroz njih ne prođe, ni sećanje čak…

Nemam čak ni volje da kažem da me ništa ne pitaju, da razmisle, da sam to ja. Jeste, ponekad izgledam bezobrazno i svojeglavo. Ali, i da sam takva, u tim trenucima to nije u pitanju.

I malo ko to može da shvati. Šteta.

Sećam se jedne moje, vrlo burne, emotivne veze. Survavali smo se mesecima. Pri naglim kočenjima u tom padanju, davala bih nove prilike, uverala sebe da je to dobro, zapravo uništavala se.

Ljudi su se krstili šta trpim, poneko bi mi i rekao da bih mogla da razmislim gde me ta moja trpeljivost i tolerantnosti vode, i pitali zašto to sebi radim.

A onda sam jednog dana sve zauvek prekinula – zbog jagoda sa šećerom…

Eh, tek to nikome nije bilo jasno. Nije bilo da više nismo zajedno nego da ne želim da ga moje oči više vide, eto, zbog tih jagoda. Toliko toga sam pretrpela i sad su jagode razlog?

Milionito izvinjavanje i pričanje bajki. Ćutim i razmišljam da li makar malo u sve to verovati. Možda, ipak, ja negde grešim. Možda ta neka druga ne postoji? Ali, sve ukazuje da je tu. I onda pitanje želim li jagode, prve, sveže. Da, naravno. I onda mi donese činiju jagoda – posutih šećerom.

Mrak.

Iste sekunde ustajem. Uzimam svoje stvari. Mislim da sam rekla da ako me ikada sretne odmah pređe na drugu stranu ulice. Nešto sam rekla. Bilo je kratko. I otišla.

Jer, znate, ja tada nisam jela pošećene jagode. Onaj s kim ste proveli godine to je morao znati. Ona ih je jela tako…

Sezona je jagoda. I onih slatkih, crvenih, ali i onih simboličnih. Vreme nekih bajkovitih priča, doduše, manje važnih od tih pre više decenija, ali bajki.

Dani u kojima se često setim reči mog oca: Nije što me lažeš, nego što misliš da ti verujem…

U vazduhu lebdi dilema da taj neko laže samo mene ili i sebe. Ako je ovo drugo, onda mi je lakše. U oba slučaja, ne mogu da pričam. Ne da neću nego mi se ne da, ne vidim svrhu.

I tako, dok čistim jagode i stavljam ih da se rashlade, razmišljam kako razne slatkoće u životu mogu, zapravo, da ga zagorčaju. Lažni osmesi, komplimenti, razigrane rečenice. Preslatko kao šećerna vuna koja se lepi svuda i za sve i prerasta u paukovu mrežu iz koje moram pobeći. Što pre.

Kada osetim da se ledim, da se sve u meni skuplja a u glavi vrti ringišpil „zašto zašto zašto“. Dok gušim u sebi potrebu da vrištim i krećem sa lavinom pitanja, jer, realno, to nikud ne vidi, samo se rupa pretvara u ponor, a ne bih da u njemu boravim. Prekratak je život za to.

A opet, teško mi da kažem baš me briga ili nema veze, pa i idemo dalje. Stojim i čekam neki znakić da sam pogrešila, lakše bi mi bilo da je tako. Ali, nije. Prevelika sam da ne bih umela da razumem šta se dešava. Prevelika i da mi ne bude važan razlog, suviše odrasla da ga ne znam a opet i previše dete da me ne boli.

I tako čekam da se na jagodama zabele slatki kristali pa da jednostavno bez reči ustanem i odem. Pre nego što se od šećera ne bude videla ni jedna jagoda. Pre nego što postanu bljutave i neupotrebljive. Zato što taj neprijatan ukus dugo ostaje u ustima…