Zahvalna


Kad te sve tišti, onako pritiska baš, kad usne neće u osmeh i čelo se bora, kažu da je dobro razmisliti šta sve u životu imaš i zahvaliti na tome Univerzumu, Bogu, genima, životu, kome hoćeš.

Meni, da se ne lažemo, te obične zahvalnosti ne idu baš od ruke. Nekako mi nikada nije bila uteha da ima mnogo onih kojima je u životu gore i teže nego meni. Uvek sam više težila da dostignem ono što imaju oni kojima je znatno bolje.

Ne u materijalnom smislu, ali u svakom drugom da. Dobro, malko i u tome, ali ne preterano, da imam koliko mi treba da ne moram da razmišljam hoću li imati čime da platim račune i šta da jedem. Ali nikada o kući od recimo 500 kvadrata. Nisam taj tip, jednostavno.

Nekako uvek pomislim kako bih to usisivala i prala tolike prozore. Nisam ja za to. Ja sam nesvesna da uz tolike kvadrate idu i kuvarice, kućne pomoćnice, razni asistenti.

A opet, nešto mi to da sam zahvalna što sam živa, zdrava, imam obe noge i ruke, dobar vid, nisam gladna, nekako mi se to podrazumeva. Znam, ima mnogo onih koji to nemaju, ali opet ne mogu da razvijem osećaj zahvalnosti na tome. Šta ću, takva sam.

Nisam nikada imala potrebu da se takmičim sa drugima, uvek samo sa samom sobom, da mogu više i bolje nego ranije. Uvek sam htela samo sebe da nadmašim.

Ili mi se svidi nešto što neko ima, neku finu osobinu kao naviku, pa poželim da je imam i ja. Pa pokušavam da to dostignem, nekada uspem a nekada mi se vremenom to sve manje sviđa, shvatim da ipak nije za mene, pa odustanem.

Ali, ima stvari na kojima sam zaista zahvalna životu. Zapravo ih ima na moju radost mnogo.

Neću o onim očekivanim, što imam decu, porodicu, bližnje. Već o onim drugim.

Mnogo sam zahvalna što me vole oni koje ja volim a ne podnose oni koje uopše ne želim u svom životu. Zahvalna sam na talentu da prepoznam kada sam nekome zaista draga, a kada je u pitanju samo neki interes. Jeste, ovo drugo ume da zaboli, ali draže mi je da to znam nego verujem u neka prijateljstva koja to uopšte nisu.

Beskrajno sam zahvalna na brojnim divnim, naizgled neprimetnim ljudima koji su tiho ušli u moj život i postoje, jednostavno i čisto. Ponekad bojimo zajedno vreme, ponekad smo odvojeni, ali tu smo kada treba.

Zahvalna sam na nekim lošim ljudima u mom životu, da njih nije bilo, neke druge, posebne ne bih ni primetila, i sada bi bez njih moj život bio prazniji. Teški dani s njima su mi proširili vidike i pomogli da saznam šta volim i želim, a šta ne.

Zahvalna sam i na tome što ponekad kao mahnita pratim intuiciju i nešto samo moje, neobjašnjivo, neki osećaj, neku potrebu i budem neočekivana u svojim postupcima. Ali svoja. Znam, nekad vreme pokaže da je pored koristi bilo i prilično štete, ali drugačije to ne bih bila ja. Ne bih bila srećna, uvek bih razmišljala da sam mogla drugačije.

Hvala na tome što sam naučila da kada mi ne prija okrenem leđa i odem. Presečem u sekundi. Dobro, ne bude mi baš uvek svejedno, ali vremenom dođem do toga da sam uradila najbolje za sebe.

Zahvalna sam na onoj nekoj čudnoj sreći da sve bude dobro svaki put kada sam bila neočekivana, luda, tvrdoglava. Hej, od trenutka kada smo se sreli Vlada i ja, pa do dana kada smo se venčali prošlo je samo 5 nedelja! Mogao je biti neki manijak, psihopata, uopšte se nismo upoznali pošteno. A eto, traje uskoro pune 23 godine.

A zahvalna sam životu i na tome što su mi ćerke, ipak, manje nenormalne nego što sam ja bila u njihovim godinama. Tako me nerviraju kada vidim da zaliče u tome na mene, i tako me raduje kad shvatim da mi u tome nisu ni do kolena.

Zahvalna sam i svom želucu koji je toliko dugo mogao da vari svašta, kilograme čokolade na dnevnom nivou, mešano i slatko i slano, litre kafe noću dok sam učila, ali i danima ništa sem vode kada bih zaboravljala da jedem. I razumem da sada posustaje, da je vreme da mu malo više ugađam i imam razumevanja za to čemu služi i kakve su mu mogućnosti.

Ali sam zahvalna i što isti neke pojave nije ni mogao ni želeo da svari, jer da jeste, ko zna gde bih ja bila, ali je pitanje i koliko bih time bila ispunjena i srećna.

Zahvalna sam životu i što me često, kada bih samo nešto pomislila, do toga i vodio. Što nisam morala da maštam, tražim, što mi je put, iako ne baš s jasnim ciljem, uvek bio zanimljiv i vodio do sjajnih mesta kojima se nisam ni nadala.

A hvala i što me još uvek čini srećnom i sama pomisao na šetnju kraj mora, što još uvek volim da gledam u večernjim satima u nebo i pratim treperenje zvezda. I što mi ne treba mnogo za dobar provod, ponekad samo malo tišine i neka dobra knjiga, film, malo dragih nota.

Zahvalna sam i na tome što umem tako da se zanesem i zaboravim i ko sam i gde sam, što lako umem da uđem u neki zamišljeni svet, odlutam u neka vremena tako živo, kao da zaista jesam tamo. Ume to ponekad da smeta ljudima, ali, iskreno, važno je da je meni dobro.

Jer, ne umem lako da se nosim sa nepravdom, nebrigom, površnošću. Ne umem da budem tiha i smirena, moram da se bunim, komentarišem, da kažem šta mislim. A to nije dobro. Pa je onda bolje da što manje vidim i znam.

Ali, sam zahvalna životu što sam umela da budem hrabra i odlučna u nekim godinama, i time sebi smelo otvarala vrata, nesvesna da to ne bi svako mogao. Danas, nisam sigurna da bih umela sve to da ponovim, i ne mogu da se načudim odakle mi snage i odlučnosti nekada.

Sada, retko sam takva, na žalost, jer osećam da od toga ne bih imala koristi, da ne bi vredelo.

Pa sam zahvalna na sposobnosti da to znam, da uludo ne trošim vreme i nadu, da ne sanjam snove koje ne mogu ostvariti. Jer, nije uvek samo do mene.

Ipak, hvala na tome kada jeste, jer, i na tome sam zahvalna, nije meni problem ni glavom do zid, ni šestom brzinom s praznim rezervoarom, ma, do padanja u nesvest ako treba.

Jer to sam ja. Možeš me voleti, a možeš i da me mrziš, slobodno, mogu ti biti draga, možeš misliti da sam luda, pametna, dosadna, bliska, naporna, iskrena, nadobudna. Nebitno.

I na tome sam zahvalna, što uvek idem po mome, lagano. Nema tih vetrova koji me, ako im ne dopustim, mogu promeniti.