VANZEMALJCI U MOM DOMU


Imate li i vi, povremeno, iskustva sa nekim čudnim nevidljivim bićima u svom domu? Onima što vam sklanjaju stvari, prave haos a niko ih nikada nije video. Imate li iskustva kad vam dođe da skačete kao đavo iz Tasmanije? Pa umesto toga gunđate, a znate da je za džabe…

Jer, mene ta čudna bića baš, onako, nerviraju. Recimo, uvek potroše toalet papir do kraja i ostave samo tubu. Ne, to ne rade moji ukućani, jer kad ih pitam, nije niko od njih. Inače bi stavili novu rolnu. Misle da znaju gde stoji. Do sad su imali sreće pa im se nije desilo da moraju da stavljaju nove.

Prazne boce šampona...puna tuš kabina.

Prazne boce šampona…puna tuš kabina.

Ta čudna bića, kad pojedu sav keks, uredno kutiju, zatvorenu, vrate na mesto. Valjda ne znaju kako da je bace u đubre, šta li…Pa svi mislimo da keksa ima, a u stvari – cvrc.

Isto to rade i za tetrapacima i bocama mleka, jogurta i sokova. Poseban im je gušt da, recimo, vrate pakovanje sa dva gutljaja jogurta u frižider. Valjda im glupo da gledaju u prazno mesto na vratima, a možda da i ne opterećuju onoga ko ide u radnju da je neohodno kupiti nove količine.

Iju! Kad bolje razmislim, to rade i sa bocama šampona, kupki i regeneratora. Puna ih je tuš kabina. Samo se ne vidi da su prazne od skorele pene, koju takođe, iako su svi isprali kadu posle kupanja, nekako izvade iz cevi i vrate nazad.

Jedna od lepših zabava im je i da fiksni telefon, koji jedva da i koristim, osim kad zovu za razne nagrade, klima servis i ankete, a na koji ipak ponekad zovu oni stariji od 65, da ga odnesu u kupatilo. To ti mali đavoli obično rade kad potroše kredit za mobilni pa je jedino što im preostaje fiksni. Zatutave ga ispod gomile veša, a često se tamo i isprazni. Par puta zamalo da završi u centrigfugi sa omekšivačem…

Kad smo kod kupatila, mnogo vole prljavi veš da stavljaju ne u, nego na korpu. I to tako da svakih 5 minuta ta planina zavši na podu.  Pored mokrih peškira koje mnogo vole, nakon kupanja mojih sirotih ukućana, da pobacaju po podu.

Fioka puna sirotih čarapica, kojima je par, negde, nestao...

Fioka puna sirotih čarapica, kojima je par, negde, nestao…

Meni to ne smeju da rade. Šta znam, valjda me se i ta čudna bića, ti nevidljivi vanzemaljci, plaše. Meni ne kradu ni čarape. Ostalima redovno. Pre par dana sam brojala, nije me mrzelo. Ukupno na jednoj gomili imam čak 73 čarape bez para! Hej, 73! I nemam pojma gde su, dakle, 73 čarape nestale! Mislim, donekle znam šta se dešava. Prljve čarapice beže po podu, neće u korpu za prljav veš. Dogovore se da pobegnu na različite strane, onako, zgužvane i okrenute naopačke, da se manje vide. Ja ih jurim skupljajući ih po najnenormalnijim mestima, ali izgleda mi neke uteknu…Kažu mi drugarice da i one imaju slična iskustva…

Ti vanzemaljci vole iz zezanja da od znoja mokre i prljave majice uguraju među čiste. Ne slože nego onako nekako nabiju u fioku. Nabiju, jer je puna istih takvih majica. Ili ih naguraju među igračke. Koje se odavno ne koriste ali žive s nama. Ne znam razlog, ali znam da kad jedna ode na večna lovišta to se uvek, uz dreku, primeti. Elem, majice. I tamo se među igračkama – usmrde.

Čudna bića obuću mojih ukućana uvek stavljaju oko, ali nikad u cipelarnik. Nikad jednu kraj druge cipele, nego na značajnoj udaljenosti. A najviše vole da se igraju sa slinavim maramicama i papirićima od čokolade, kojih ima bukvalno svuda. I štapićima za uši. Nama pakovanje od 100 komada ne sastavi ni 10 dana. Već sumnjam da imaju velike uši, kao slonovi, čim toliko štapića troše. I naravno, ne bacaju ih u smeće nego onako, nemarno, kojekuda…

Kako znam da su oni? Pa, kad pitam nekog od ukućana da li je on, svako kaže: nisam, nemam pojma o čemu pričaš, i slično. Kad pitam ko nije zatvorio tubu za pastu za zube, kažu da ih nisu ni prali. Ko je uneo blato u kuću? Niko danima izašao nije. I gde su svi moji džemperi? Niko ne zna, ali se do kraja dana, nekako, vrate sami u fioku.

Imala sam pokušaje da krijem svoje stvari, jer mi nova maskara uvek nestane a na njenom mestu se pojavi neka stara, sasušena. Jer kad se ono jednom u deset dana šminkam, nema ni kapi tek kupljenog pudera. Jer od 10 četki za kosu nikad ni jedna nije na mestu. Kao ni punjač za mobilni. Lak za nokte. Helanke za jogu. A, one su im omiljene, od 8 pari kupljenih u poslednja 2 meseca, imam samo jedne jedine! Ostalih 7 je nestalo tako da se ne pojavljuju ni u prljavom vešu…

Pa mi je muž napravio ormarić u kupatilu, u koji sam složila ono što niko ne sme da dira sem mene, pa zaključala, pa..izgubila ključ. Danima sam gledala tužno u zaključanu četku za kosu…

Ponekad tako dobro sakrijem stvari, da bi ih sačuvala za sebe, jer su moje, da ni sama ne mogu da ih nađem. A onda se nekako pojave na mestu gde ih sto posto nisam stavila!

Čimi mi se da od svih ukućana najviše vole sa mnom da se šale. Jer, nekako vide da svi ostali mene pitaju gde im je nešto. Cipele? U cipelarniku. Čarape? U fioci za čarape. Peškiri? U ormanu za peškire!

Osim ako vanzemaljci i za današnje kupanje, po običaju nisu izvadili 5 komada, po osobi, pobacali ih mokre, naravno, po krevetu, podu i ko zna gde još, umesto da ih

če, u kupatilu ili na terasi. I naravno, potrošili i poslednju kap tople vode tom prilikom, ali na to sam već potpuno navikla…

A vi, imate li i vi vanzemaljce? A ako nemate, kako je to moguće?

One comment on “VANZEMALJCI U MOM DOMU

  1. Draga Željka, kod mene je isto, osim što imam 2 pune kese rasparnih čarapa. U jednoj su tamne, u drugoj bele. Kese su one velike, čvrste, malo manje nego za nameštaj. Nemam hrabrosti da ih izbrojim.☺