U potrazi za rupama


Pre par godina razgovaram sa nekim Dancima, pitam kakve su tamo kazne za nelegalnu gradnju, jer je tih dana jedna od najvažnijih tema kod nas bila upravo legalizacija objekata.

Gledaju me zbunjeno, tri puta im ponavljam pitanje. Kakve kazne? Nelegalna gradnja? Zašto bismo gradili nešto za šta nemamo dozvolu?

Pa pitam, znate, mi ovde nekako volimo u svakom propisu i zakonu prvo da nađemo rupu. Kad nešto ne može mi baš to radimo. Zato nas interesuju kazne, slede li i kako ih izbeći. U prvom planu nam je kako da uradimo kontra.

Kad piše ulaz, mi baš tu izlazimo, i obrnuto, ulazimo na izlaznim vratima.

Posle alkohola ne sedaj za volan. Ko, ja? Ma daj! Pa voziću ulicama gde nema milicije. Kao da je neko to smislio da bi naplaćivao kazne a ne zato što pijan možeš nekog ubiti automobilom. Nekog i sebe.

Gledaju gde su kamere, polomiše se da nađu informacije, jer, ko će da stavlja pojas, to žulja, guši. Više vremena im treba da nađu načina da ne poštuju zakon nego da se naviknu da se vezuju.

Kolike su kazne, ko ih određuje, kako ih izbeći, zašto mora tako? Što reče jedan, zar nije lakše jednostavno raditi kako je naznačeno? Trošiš manje i vremena i energije i nerava. Posebno zato što postoji sigurno neki dobar razlog zbog čega nije dobro drugačije.

Čak i ako postoji niz loših razloga, uvek postoji i makar jedan koristan za nas.

Jeste, to oni odredili kazne i sad mere brzinu da bi napunili budžet. U redu. Ako bi da im napakostiš, a ti lepo poštuj ograničenje i neće imati razloga da te zaustave.

Ako tu ne može da se gradi jer je zemljište dobro za poljoprivredu, nema plakanja kad krenu jake kiše. Ako ubiješ nekog autom, i da te svi sudovi sveta oslobode i najmanje kazne, sam ćeš sebe kazniti najviše, taj neko okupiraće ti misli u svakom trenutku. I koga si onda prešao?

Jedan naš, na jednoj od svetskih plaža, samo se nasmejao tabli na kojoj je pisalo da je zabranjeno ulaziti u vodu. Sastavljali ga danima, dobro da je živ ostao od talasa koji su ga razvaljivali o stene.

Tu naviku odavde gde je često moguće izbeći svaku vrstu opomene i kazne, nosimo sa sobom i kada odlazimo u druge zemlje. A ne raspitamo se kakva pravila kod njih važe. I onda, kada je gužva, vozimo žutom trakom pa nas na njenom kraju sačekaju policajci i – odoše pare za letovanje.

Sram ih bilo, to oni rade zato što nas mrze, sto posto. Jok. Nego zato što naše ludosti ne tolerišu, ali ne zato što dolazimo odavde, nego svih koji ignorišu pravila.

Ne razumem kako nije jadnostavnije, i mirnije, lepo odneti đubre do kontejnera, nego čekati noć i mrak, motriti po okolnim prozorima gleda li te neko i onda otpad strovaliti preko terase. Ponekad kasnije i kukati kako „strašno smrdi“ kad otvore prozor. Šta bi to moglo biti, da nije njihovo smeće?

Poznavala sam čoveka koji je ozbiljnu količinu energije i živaca svakodnevno trošio samo na osmišljavanje razloga da radi što manje tog dana, ako može nimalo. Znojio se namršten u osmišljavanju povoda da izađe iz kancelarije i ako može i ne vrati se do kraja radnog vremena.

Ne znam, meni je lakše da lepo sedneš i radiš, nema od čega da te boli glava, hoće li te provaliti, pustiti, kazniti…

Lepo stoji natpis da je pušenje zabranjeno i kolike su kazne. Ali ne. Cigareta se pali i onda se histerično osluškuju koraci, možda je kontrola, viri kroz vrata da neko ne naiđe, luftira i njuši oseća li se miris duvana. Kakav stres! Od onog da cigareta umiruje, njenim paljenjem tamo gde se ne sme napravio je korak do totalnog nervnog sloma.

Svako „ne“, svako ograničavanje, svaki nametnuti okvir ponašanja, često izaziva potrebu da se pronađe način da se radi dijametralno suprotno. Da li se time pokazuje lični značaj, moć, kompenzuju neke nesigurnosti, osećaj manje vrednosti, ne znam. Možda je to što će preteći auto u kojem je žena, i to preko pune linije, nešto najlepše što mu se tog dana desilo. Kakav je on frajer, kako je silan i moćan, prosto se zbog toga sam sebi divi.

Ti si car i kada sviraš onom sirotanu što sporo vozi auto za obuku vozača. Ako mu se još i smeješ, ti si stvarno najbolji!

Mislim, razumem mentalnu terapiju nesrećnika koji svoje duše hrane tako što moć pokazuju kada na primer lupaju i grade po stanovima baš u vreme kućnog reda. Ni minut pre ili kasnije, jer zakon poštuju luzeri. Oni su gazde mogu da rade šta hoće, čak i kada su samo jedan od stotinu stanara u zgradi.

Čini mi se da nema čoveka koji bar jednom nije, onako namerno, uradio nešto što nije po propisu. Ne po životnim i nametnutim pravilima, nego onim što je na papiru i za šta postoji jasan sistem kazni.

Sigurna sam da ljudi posebno vole da rade mimo zakona a u skladu sa rupama u njima zato što je jasno da postoje samo da bismo mogli reći da ih imamo, jer, ko je, kada i kako, ikada bio kažnjen?

Eto, za petarde, na primer. Onoliko se pričalo i pretilo, a kada je zapucalo kao na prvoj liniji fronta, kao iz inata novim kaznenim merama, ja nekako niti videh niti čuh da je neko platio kaznu.

Zašto onda ne bismo radili sve što nam padne na pamet, sve čime kompenzujemo neznanje, osećaj manje vrednosti, sve čime se lečimo? Zašto ne bismo urlali na vozača u autobusu kad već nismo smeli ni da beknemo pred šefom dok je vikao na nas?

Zašto da ne slomimo retrovizor komšiji jer nas nervira što ima auto a mi nemamo? A što je tek slatko pljunuti na ulici, neka u to ugaze neki fini, takvi nam idu na živce oduvek! I zašto ne bismo prelazili ulicu uvek mimo pešačkog, ima bre svi da mi stanu, ha!

Šta sve time nadoknađujemo, od čega smo satkani, kome se i zašto dokazujemo nepoštovanjem pisanog slova, i odbijamo da prihvatimo da ono postoji pre svega zbog svih nas.

Ne da se svidi tebi ili meni, nego da bude korisno za sve, nekog manje, nekog više, ali za svakog makar malo.

I tako smo u večitoj potrazi za rupama u zakonima, u niskom startu za kritiku, kao ratnici spremni da radimo sve kontra.

Nema veze koliko je potrebno napora i vremena u to uložiti. To nam je u krvi.

Sećam se jedne zabavne neobavezne trke onim posebnim vozilima u pustinji. Grupe turista sačinjene su na osnovu zemlje iz koje dolaze. Svima objašnjena vrlo jasno trasa i pravila. I znate li šta se desilo?

Da je neko odozgo posmatrao video bi: svi su ih poštovali, osim naših, ruskih i delom italijanskih učesnika. Doduše, te ekipe, kako je izgledalo, su se i najbolje zabavljale…

I može biti zabavno kada ne zagorčavaš ili ugrožavaš nečiji život, ali je ozbiljno kada se tako ponašaš ma šta da je u pitanju.

Nekima kazne nisu ni potrebne, drugima ni ona nastrože jednostavno nisu dovoljne. Sve dok ne povrede sebe same.