Ti neki ljudi


Naš poštar zvoni na poseban način. Zato u žurbi prođem pored interfona i otvorim mu vrata bez dizanja slušalice. Ali, on zvoni ponovo. To znači da nam je stiglo nešto što mora da nam da u ruke.

Veliki koverat. Debeljuškast. Anđela ga otvara, čita neku čestitku i ćuti u neverici.

Jer, neke dobrote te ostave bez teksta.

Nikada nije videla moje dete. Nas dve smo se srele jednom, da, bio je to susret kao da se družimo celog života, pun bliskosti i topline. Ali, ona živi daleko, pre par decenija je otišla iz ove naše domovine, pa komuniciramo isključivo zahvaljujući novim tehnologijama.

I ta divna žena je mojoj ćerki poslala čestitku za završetak studija. I blokčić na čijim koricama su psići nalik našim. I novogodišnju čestitku za nas.

Bez ikakvih formalnosti. Neko je mislio na nas. Nekog je naša sreća ozarila. neko se tamo negde hiljadama kilometara udaljen raduje sa nama.

Pa ti duša zatreperi i ostaneš bez reči…

*

Ušla je u moj život preko društvenih mreža. Jednostavno. Imale smo neke takozvane „zajedničke prijatelje“, one koji u svoj krug ne primaju bilo koga samo da bi imali broj ljudi na listi dostojan nekoga ko je popularan i tražen. Prihvatila sam je. Bila je to jedna od onih dobrih odluka. Jer, ta žena zaista jeste pravi prijatelj, ne samo ime sa liste.

I pre nego što se srele u stvarnom životu, od nje je stigao poklončić, a slične je poslala još nekolicini osoba s kojima sam u kontaktu. Sve je imalo neku simboličnost, upotrebnu vrednost u skladu sa našom svakodnevicom, olovka, magnetić, razglednice. Neko je tamo negde mislio na nas, voli nas tek tako i to pokazuje.

Kako to život ume da namesti, jednog letnjeg dana na Jadranu bile smo u isto vreme na istom mestu. I odmah se zagrlile, izljubile, obradovale jedna drugoj kao da se oduvek poznajemo, kao da je to samo jedan u nizu susreta, pričale poput starih prijateljica koliko god je bilo vremena.

I sad se ta žena raduje diplomi moje cure onako kako se nisu obradovali ni mnogi koji su decenijama pored nas i mnogo su nam bliži. Izgleda, samo fizički.

Tako me čistota nekih duša postidi i ostavi bez teksta. Toliko da ne umem ni da kažem hvala.

Jer je to postalo retkost, više kao statistička greška.

I zato što ja prva ne umem tako da pokažem nekome da mi znači.

Ali, izgleda još uvek postoje ti neki ljudi, oni koji te iznenade dobrotom i čistotom duše. Tamo neki koji nisu u grupi najbližih, s kojima ne deliš beskrajne trenutke, a umeju da te dodirnu više nego oni koje nazivaš prijateljima.

Postoje i dalje ljudi koji ti nikada neće tražiti niz usluga na dnevnom nivou, tretirati te kao izvor informacija, telefonski imenik, zvati samo kad im treba neka usluga, besplatna naravno, setiti te se kad kreneš uzbrdo i okrenuti leđa čim kreneš da padaš u strahu da ti ne budu blizu kada tresneš.

Oni koji od tebe ne traže nego umeju pristojno da zamole, pa ti je stalo da im pružiš ceo svemir ne bi li im pomogao, koliko su dobri. Ljudi koji su takvi da i kada ništa ne govore, a vidiš da im je teško, imaš potrebu da učiniš najviše što možeš za njih kad vidiš da si im potreban. Jer te smatraju čovekom a ne sredstvom za jednokratnu upotrebu.

Malo ih je. Više je onih što ti od života prave crno-beli film. Koji više liči na crno-sivi, bez bele boje…

Pa se zbog toga često zatvaram u zidine sopstvene duše. Svako ko nađe kapiju, može ući, ako zna lozinku. Nije tajna, ali je mnogima nepoznata. Onaj ko je nosi u sebi nesvesno je i koristi. Ali mnogima nedostaje ili su je zaturili sopstvenim, rekla bih i sebičnim interesima.

Ne zameram nikome, ljudi su jednostavno takvi. Prihvatam to, navikla sam. Čak mi je simpatično koliko ljudi misle da imaju pravo da te upotrebe, i koliko su sigurni da ti nemaš prava da na isti način upotrebiš njih.

Mada, ni ne želim. I pomisao na tako nešto stvara mi neprijatnost.

Navikla sam na dobro onih nekih za koje važi da se znamo „sto godina“. Onih s kojima sam rasla. Ljudi koji su otišli na različite strane, imaju svoje navike, uverenja, način života, ali nam je zajedničko ono najvažnije – zajedno smo rasli. Građeni smo od sličnih čestica. Valjali smo se u istom pesku. Pisali na istim školskim tablama. Delili smo važne godine jedni kraj drugih.

I sad, ma koliko da nismo slični, nas vezuje ono nešto posebno. Ona ma kako tanka ali isuviše jaka nit da bi je iko mogao pokidati.

Oni su „neki moji“ sveti ljudi. Njih ne dam. Možemo se sretati često, ili jednom u deceniji, svejedno. Vreme ne utiče na nas, bliskost i povezanost ostaju.

A tu su i ljudi koji ulaze u naše živote poput oluje. Prisutni su, fercera energija i ljubav iz njih, munjevito, u ogromnim količinama. Kako naglo ulaze još brže izlaze iz naše svakodnevice. Dođu, pokupe šta im treba i odu dalje.

Najbrojniji su oni koji dolaze samo da bi te iskoristili kao merdevine. Odmah te tresnu traženjem. Ako odbiješ, nagrabusio si. Nekako, misle da imaju pravo na to. I nije mi jasno kako se tako brzo množe.

I kada, posle desetina takvih, stigne na tvoju adresu samo na prvi pogled obična čestitka, ti zanemiš. Toliko je lepo kad je neko jednostavno dobar, kad ti pokaže da misli na tebe, raduje se tvojoj radosti! Toliko je retko da ima neprocenjivu vrednost.

Srećna sam što u mom životu postoje ti neki ljudi. Ona koja me zove da prođem kraj njenog dvorišta samo da bi mi dala ružu iz svoje bašte. Ova koja šalje poklončić sa severa Evrope mom detetu. Školski koji sprema jela za slavu istog dana kada i ja, pa me dok se hrana krčka pozove, bez povoda, da se ispričamo, ništa više. Koleginica koja mi pomogne a da to niko od nje nije ni tražio ni očekivao a ja to slučajno saznam.

Imena ne pominjem. Ne pišem ovo da bi se prepoznali. Nikako.

Nego, ako mislite da je sve izgubilo boje da vam kažem da niste u pravu. Sačekajte, pogledajte bolje.

I oko vas ima tih nekih, divnih ljudi. neprimetni su, diskretni, jednostavni. Neki vam sliče, drugi na prvi pogled nemaju s vama ništa zajedničko.

Ali su beskrajno dragoceni. Važni. Posebni. I – još uvek postoje.

Ti neki ljudi, posebni u jednostavnosti i čistoti duša.