Moja starija kćer uskoro puni 23 godine. Malo se raduje, malo ne može da veruje kako su godine tako proletele. Ali i smeje, jer sad mi tu imamo jedan „porodični“ problemčić.
Naime, ja imam toliko godina. Kako ona kaže, od kada se rodila ona zna da njena majka ima 23. Ja sam dosledna žena, to ne menjam!
U šali me pita hoćemo li ga slaviti zajedno, datumi rođenja su nam blizu, posle njenog aprilskog tri nedelje kasnije je moj majski. Ne pada mi na pamet! Ne da slavim, nego da u jednoj rečenici stoje njen i moj broj godina!
I inače trepćem od te matematike sa godinama. Svaki put kada me neko pita koliko imam godina, zbunim se. Pa računam, pa proveravam, sve ne mogu da verujem. Ja? Ma jok, nešto sam pogrešila.
Znam koje sam godište, to mi nekako lakše da prevalim preko usta. Ali koliko je vremena od tada prošlo, e, to mi je baš onako nekako – u magli.
Kada neko ima 52 ili koju godinu više, moja matematika mi kaže da je rođen u najgorem slučaju tamo negde 1960-te, godinu pre ili kasnije. Gledaju me ljudi, ne znaju da li se šalim ili sam stvarno glupa. Ma jok, treće je u pitanju.
Trepćem ja i kada me neko pita koliko moje ćerke imaju godina. Zastanem. Doduše, ne računam, to znam u svakom trenu, ali progutam knedlu pre nego što izgovorim brojeve. Jer, nisam ih rodila maloletna, jelte, više onako kada sam završila fakultet, radila, i tako. Kuku!
Zašto mi se u glavi zaustavilo baš na tom broju godina? Pojma nemam! Jeste, to mi je jedan od lepših brojeva, razlog je poznat. U njemu nema romantike, neka srećnih krajeva i čarobnih početaka. Naprotiv, kada sam stvarno imala i po krštenici toliko godina, milionima ljudi oko mene pa i meni tekli su najgori dani za koje nas niko ništa nije pitao.
Nema ni onih uzvišenih trenutaka kada sam nešto shvatila, promenila, dostigla neke vrhove, dosanjala snove, progledala, zažmurila…Kada sam imala prvu put 23 godine, moji dani su bili takvi da danas sebe ne mogu da prepoznam, dođe mi samoj sebi da čestitam kako sam gurala kroz život. Ali, ipak – ne ponovili se, nikad, nikome.
Tih 12 meseci ni svet oko mene pa ni ja nismo želeli da traju što duže. Baš suprotno, grehota što nisu trajali kraće i prošli brže. Kad su već morali da se dese. Mene neko da je pitao, sve bi bilo drugačije.
U čemu je onda fora sa tim brojem 23? Zašto ne 21, toliko sam imala kada smo svi bili poslednji put normalni. Zašto ne 25, sa toliko sam doživela niz životno presudnih promena, onih najlepših. Ili, zašto ne samo broj decenija, bez onog „kusura“, koji je ljudima često „40 i nešto“ sve do sledećeg okruglog datuma rođendana, i to ne ujutru ili u satu rođenja, već do poslednje sekunde tog dana.
U čemu je uopšte štos sa tim godinama? Koliko imaš godina? A šta te briga!
Pa treptanje ako bismo prevalili broj preko usana izbegavamo dosetkama: dovoljno da pamtim Tita, ja sam ti jedna od onih zlatnih eks Ju generacija (pa ti sad provali koja), iz prošlog veka, i tome slično.
Ovo poslednje je sve manje smešno jer i rođeni u ovom veku su punoletni i odrasli…
Jednom smo se posle dužeg vremena družili s prijateljima vršnjacima i malko starijima. I tako, kako se dugo nismo videli, posmatrala sam ih pa šapnula mužu da su se promenili, omatorili, dobro se drže, ali godine su ostavile trag. I dodala da se nadam da i mi nismo njima takvi. Umirao je od smeha. Ma jok, ti nisi takva!
E, sigurno je isto tako i kod drugih. Ponekad mi se čini da je majka priroda sve lepo namestila: kako su nam bore dublje i brojnije a promene od trajanja jasnije, tako nam je vid mutniji i dioptrija veća, pa trag godina ne vidimo.
Ima nešto i u tome što ne znamo kako se desilo da vreme tako brzo prođe. Bilo je trenutaka za koje sam želela da večno traju. Dana kada sam htela da zaustavim vreme i još malo uživam u njima. Onih toliko sadržajnih da ne znam kako su se tako munjevito nanizali.
Kažu da vreme brže prolazi kada se mnogo toga dešava, kada je svaki minut ispunjen, posebno nekom lepotom. A opet, nije da brzo ne prolaze i oni sumorni, sve nalik jedan drugom, dosadni, neizvesni, sivi, tužni, bez snage, volje, nade, vizije.
Mada, ponešto je i u onome što se očekuje. Na kojoj tački bi trebalo da budeš kada imaš određeni broj godina? Šta si stigao da uradiš, u čemu kaskaš? Za šta si mlad ili star, i kako to da kada si u pravim godinama uglavnom omašiš taj period?
Ne radiš još, a koliko je tebi sad? Nemaš decu, porodicu, ti hvataš zadnji voz? Boli te, pa to je normalno za tvoje godine! To kao da od dana kada se rodiš počinješ da umireš umesto da živiš!
Pa smo duhoviti da smo stigli na pola puta (obično ispravljam, kažem da je to tek trećina ako ne i manje), pa da nam je više prošlo nego što je ostalo, kao da smo samo paštete s rokom trajanja.
Možda sam zato prikočila na broju 23. Nadomak lavine pitanja „kad ćeš“ i konstatacija da mi je „vreme da…“, a opet dovoljno odrasla da za štošta nisam premlada.
Ko bi ga znao. Tek, tu sam se ukopala i ne mrdam. I gledam moje dete, sve mislim, hoće li se i ona na tom broju zaustaviti. Evo, ima mesta pored mene, može tu da digne ručnu.
Da kuliramo zajedno i gledamo ove matorce oko nas što se bave matematikom i kalendarima i čekiraju zadovoljene norme u skladu sa potrošenim vremenom…
