Svi su danas majstori


Znaš šta ima novo? Ovaj kad je uzeo bušilicom da probuši rupu pogodio vodovodnu cev…

Mislim, stvarno…Deset uveče je. Isključili smo vodu. Imamo je i više nego dovoljno po celom kupatilu. Praznimo bojler. I sve ostale prostore u kojima bi se voda mogla naći. Nemamo kupatilo. Do daljeg.

A samo smo hteli da zamenimo tuš-kabinu. nismo to planirali sami da radimo, ma ne, mi znamo da je i za tako nešto potrebno znanje. Zato uvek zovemo one koji bi trebalo da to znanje i imaju.

Ja sam neopisivo besna, moj muž pokušava da ih opravda jer „otkud tu cev“. Kako bre, otkud? Stavio stručnjak koji nam je radio kupatilo! Valjda on zna kako se radi njegov posao?

A i ovi valjda treba da znaju kako da provere gde su cevi. Mislim, nije to vodovodna cev u dnevnoj sobi već u kupatilu, u zidu na kojem su sasvim vidljive i slavine i bojler i ventili i tuš i vodokotlić – nema mesta čuđenju.

I tako posao od tri dana postade nedeljna zanimacija…

Ovo im je samo jedan u nizu minusa. Razumem da imaju i druge obaveze, ali ne razumem ako kažu sreda kako to olako postane četvrtak. I popodne poraste u predveče a bude pola 9 uveče. I onda nam naprave poplavu u stanu…

Dođoše sutradan. Prvo su na pitanje o trenutku kada ćemo moći da se vratimo u normalu nonšalantno rekli „tokom dana“, pa smo im objasnili da moraju biti precizniji. Pa su kada smo im rekli da nam to „posle 1“, s obzirom da su oni ti koji su zabrljali uopšte ne odgovara, dolazak pomerili na „za sat vremena“.

Došli. Valjda popravili. Mislim, želim ja da verujem da jesu, ništa nigde ne curi, ali u strahu su velike oči…Jer je strah posledica iskustva.

Mi nekako volimo da se obratimo onima čije po papirima stečeno znanje i radno mesto ukazuju na to da su sposobni da našu zamisao sprovedu u delo.

Kuće crtaju arhitekte. Pa kad bismo da menjamo raspored zidova recimo, mi se nekom arhitekti i obratimo. Jeste, živimo na prostorima gde se kuće prave uz pomoć malo mašte, gajbe piva i par veselih rođaka i komšija. Mislim, kakva je to filozofija gde će biti zid a gde prozor?

Posle kad se nešto desi, drugi krivi.

Struja tek nije za igranje. Kada se na neznanje nalepi ono naše čuveno „ovo bilo jeftinije“, ili „nema veze može i ovako“, onda vatrogasci rade prekovremeno.

A voda, e to je tek priča. Desilo se, i naša životna nimalo prijatna zabava.

Jer, ma koliko se trudili da uvek sve uradimo kako treba, uvek se nešto desi.

Nikada majstore ne požurujemo. Kažemo šta bismo želeli, a ako to nije moguće, prihvatimo izvodljivu varijantu. Ne tražimo popust. Ne kasnimo s plaćanjem. Ne kupujemo ništa s najnižom cenom.

Želimo samo da nam nigde ništa ne curi…

Kada smo se useljavali, jedna od najvažnijih stvari bila je uraditi kompletno kupatilo. Dakle, zbog starosti zgrade promeniti sve vodovodne cevi.

Majstori bili, radili, otišli. Mi seli da popijemo prvu kafu na miru u našem stanu. Da uživamo u tišini. Kap, kap, kap. Prenerazili smo se!

Posle par minuta videli smo da voda kaplje ispod lavaboa. Baja koji je namestao cevi jednu malko jače zavrnuo i probušio, pa, kako nam je objašnjavao kada smo ga našli da ga pitamo da li je normalan, bilo mu glupo da prizna šta je uradio i da moramo da kupimo novu cev. Ne, bolje što je pobegao i stvorio sve uslove za poplavu.

Par nedelja kasnije, čujem šuštanje vode iz kupatila. Počnem da vičem na decu da se ne igraju vodom i vidim da obe sede mirno u sobi. Utrčim u kupatilo…Elem, ispalo crevo za toplu, odnosno u tom trenutku vrelu vodu koja je šikljala po kupatilu. Vrištim, zovem tatu, pa komšiju, pa zavrćemo ventile, para svuda, drama. Majstor nije do kraja pričvrstio crevo pa je jednostavno ispalo…

E, i cev nam je tako jednostavno ispala, ona ispod kade, zidane, koju smo normalno morali da razbijamo da bismo do kvara došli. Samo nije sve uglavio kako treba, voda kao voda, mic po mic i to prislonjeno umesto spojeno odvojila, komšinici baš onako za blam natopila plafon.

A sve novo, pošteno kupljeno, majstori stavljali.

A zašto sad nova tuš kabina? Zato što su onu staru, pre samo par godina, postavljali dok smo mi bili na odmoru. Pa im pukla na par mesta, ali nema veze, to se sve lepo zalepi tako da se ne vidi. Aha. Pa su sve postavili malo ukoso, pa roknuli silikon, pa se to sve odvojilo…bili su odmah sumnjivi jer nisu postavili šipku za tuš. Uz objašnjenje da nisu znali na koju visinu da je postave. Brate, pa kako postavljaš u hotelima, ni tamo ne znaš koliko su visoki oni koji će se tuširati?

I sada džaba što je naš majstor Dejan lepo napravio tuš-kabinu, pedantno kao da je apotekar. Kad za taj posao nije dovoljan on jedan…već i oni što promaše pa probuše cev.

Znam ja, dešava se. Ali mene sekira što znam i zašto se tako često dešava.

Prvo, zato što se stručne škole ne smatraju važnim, ali jesu i to mnogo. Pa ih upisuju oni koji nisu imali gde da se upišu jer su loši đaci, a ne oni koji to i vole.

Zato što se poslovi majstora ponižavaju, a trebalo bi da se zaista cene. Beže od njih kao od kuge. Svi bi da budu gospoda, niko ne voli rukave da zasuče.

Neki misle i da su loše plaćeni, ali to nije tačno, bar ne u poređenju sa zaradama lekara, prosvetara, novinara, mnogih koji su pošteno zadnjice ispeglali učenjem.

I može im se. Da fušeraju, da ih boli uvo, da kasne, ucenjuju. Rade na sto strana, nisu ponosni što im je to zanimanje, i onda je sasvim očekivano da su površni. Posebno ako nisu privatnici, već negde zaposleni.

Često uopšte i ne znaju da rade jer su na tom radnom mestu, ušuškani po principu „primi ovo moje dete“, zaposleni jer nemaju gde, pristali da rade za male plate, mnogi nesvesni da i dalje dobijaju više novca nego što muzike sviraju. I zato što u većim poslovima uvek mogu da okrive nekog drugog da je pogrešio.

E zato nam curi voda tamo gde nikako ne bi smela. A kad bi bar jedan platio za svoju grešku, da vidiš kako bi sve bilo na svom mestu. Ali, pre nego što „plate“ majstori, morali bi da priznaju svoju grešku i neznanje mnogi oko njih. A to, naravno, ne dolazi u obzir.

Neka teče voda, onda…