ŠTA TO LEPO PIŠU NOVINE


U mojoj kući nekada davno novine su se kupovale u vrlo jasnom ritmu.

Meni mali „Mikijev zabavnik“ ponedeljkom, a petkom veliki „Politikin zabavnik“. Tati „Politika“ i „Ekspres politika“ svakodnevno, subotom i nedeljom obavezno. Mami svake nedelje drugačije, jer su tada popularni ženski časopisi izlazili 2 puta mesečno: jedne nedelje „Bazar“ i „Svijet“, sledeće „Praktična žena“ i „Nada“.

Ne sećam se da li je moj omiljeni časopis ponedeljkom prvo prestao da izlazi, ili sam pre toga ja porasla – do maminih omiljenih štampanih izdanja.

Ali se sećam da sam zabavnike negde pred kraj osnovne zamenila novim, mladima namenjenim listovima „Rok“ i „ITD“. Negde u to vreme sve češće bih uzimala i štampu od mame.

Uzimala i gutala. Vau! Čega je sve tu bilo! Bukvalno sam ih čitala od prve do poslednje korice. Pratila dodeljivanja nagrade „Gordana Bonetti“. Modne predloge za nastupujuću sezonu. Razne savete. Ljubavne priče. Sto čuda.

Moja majka i ja smo držale taj tempo kupovine baš tih časopisa sve do početka ludila na ovim prostorima.

Ja, koja sam već uveliko čitala i dnevne novine sa tatom, posebno četvrtkom i vikendom zbog dodataka, polako sam počela da proširujem spektar dnevnih izdanja, uključujući ona nova. Novine su se pojavljivale na tržištu i nestajale. Sadržaj je izgubio trag autorstva i postao štampanje kloniranih sadržaja, dobijenih iz novinskih agencija, levih ili desnih.

Da bi dobio punu informaciju, svako bi morao da čita i jedne i druge i nađe sredinu. Kao i sa vestima na radio i TV programima. Mom tati, svežem penzioneru, to je bio i hobi i zadovoljstvo. Mene u najlepšim godinama mladosti to skoro da i nije doticalo.

Slično je bilo i sa ostalim izdanjima. Posle perioda kada smo kupovali sve što bi nam došlo pod ruku, posebno u danima odmora, sva specijalna kako kuvati, kako se ne skuvati, biti lep, moderan, zgodan, nephodan izdanja, izbor na kioscima je postajao sve tanji, i manji.

Logično, jer su ljudi imali jedva za puko preživljavanje. Zatim, kome je bilo do lepote u godinama kada sam šampon za kosu kupovala na pijaci, čekala da mi ga natoče u pivsku flašu koju bih donela? Kakav bre balzam i ostala čuda!

Došle su zatim godine kada je ponuda rasla. Ovoga puta bilo je sve manje tekstova kako da naše telo bude negovano, a sve više onih s malo reči uz fotografiju tuđeg dupeta. Golog, naravno.

Sve manje se pisalo o damama koje imaju sjaj u očima, a sve više o onima koje krasi gabarit u sisama.

Ljubavne priče su zamenile seksualne afere, uzdisanje za njegovim okicama ustuknulo je pred dahtanjem za njegovim novčanikom.

Pojavio se internet, ljudi su počeli da kupuju kompjutere i naučili da ih bar malo koriste. TV kanali u ponudi su se namnožili. I ne samo oni, namnožio se i nemoral i plitke teme i razne budalaštine.

I ja sam se promenila. Ne znam u kom trenutku sam prestala da čitam neke moje omiljene časopise, uglavnom mesečna izdanja, kada su moje ćerke počele da ih listaju kao što sam ja nekada radila s maminim. Tek, mislim da dugo već nisam kupila ni jedan jedini časopis.

Od nekih su me otuđile reklame, posebno one prikrivene. Da li previše znam kako se to radi pa me to odgurnulo, ili i to i činjenica da više nije bilo meni interesantnih tema, ne znam. Možda ima nečega i u činjenici da su svi počeli da vrte iste naslove, iste savete, da prepisuju i to loše jedni od drugih, da škrabaju umesto da pišu tekstove, izmišljaju tiraža radi, bez provere i trunke svesti i savesti da to neko čita i prihvata kao istinitu informaciju.

Posebno moja majka koja je par puta kuvala po receptima iz novina, i dobila nejestiv bućkuriš. Prestala je kada smo joj objasnili kako, na žalost, neki recepti nastaju…

Ovih dana, novine i časopisi su sticajem okolnosti opet ušli u moj žvot. Gledam hrpu ispred sebe i razmišljam zašto, recimo ovaj, i ove ostale divne brojeve nisam kupila. Deluju fino, i fotke i naslovi i papir.  I cena je sasvim korektna.

Zašto kada i dalje više volim prave knjige, one što smrde ili na svežu štampu ili prašinu s polica biblioteka, kad volim to „šuš“ u listanju papira, više nego čitanje na internetu?

Zato što sam se i ja promenila…Curice sigurno gutaju tekst s naslovom „Pripremite telo za more za samo 15 dana“, dok se ja u sebi mislim: Ma, važi. Ne trepću dok čitaju 5 saveta kako da ga osvoje za 5 minuta, a ja se već na naslov cerekam u sebi. Skinite celulit za pola sata! Sto posto, ni sekud mi više ne treba. Zavedite ga ručkom. Ne držačem, nego u tanjiru. Mada, oboje skoro da značaja nemaju…

I tako šizofreno listam 15 kvalitetnih časopisa  i gunđam kao neka babetina: ma daj bre, Bože sačuvaj, koga ovo zanima, e neka ste mi rekli, tako i nikako, ko vas posluša…

Prolepšajte se, kupite, izlečite, napravite, postanite – sve instant, dok pljesneš dlanom o dlan, tako jednostavno i dostižno. I važno, bogo moj, najvažnije!

I klikne mi u trenu: nije do njih, do mene je, ipak.

Jer, odavno se ne gledam odpozadi i uopšte me ne zanima imam li celulit, da zavodim dalje ne planiram, da kuvam znam, kupaći kupujem ako mi je udoban a ne ako mi lepo stoji, šminku koja mi se dopada a ne koja je moderna, i uopšte, radim ono što se meni sviđa a ne da bih ostavila utisak.

Tu je i prokletstvo ove naših medijskih profesija, kad znaš više od ostalih, pa sve posmatraš iz tog, drugog, ne baš magičnog ugla.

Ima nešto i u urušavanju tih naših profesija, sve zarad rejtinga i tiraža, u već pomenutoj krađi celih tekstova (ni red reči, bre, da promene), izmišljanju, vulgarnim fotkama, skandaloznim naslovima, ispraznim sadržajima. kao kad jedeš presladak kolač, pa ti muka toliko da ti se i onaj sa merom napravljen, gadi.

I gledam tu gomilu i vidim: Kako da se rešite glavobolje? Oooo, evo nečega za mene…

Ima nade, ima. A da pogledam i onaj modni izlog, pa, nisam valjda još za bacanje…Ni ja, ni časopisi.