ŠTA RADIMO DECI ILITI JESMO LI NORMALNI?


Jesi li čula, ima dečka?! Auuu! To je danas kao da je doktorila nuklearnu fiziku pre roka. A i onaj mladić, zamisli našao devojku? Svaka čast! Jer, to je danas postala skoro pa nemoguća misija. Podigli smo generacije usamljenika…

Šta je i kada krenulo naopačke? Da li u godinama kada su su momci počeli da dobijaju razne dijagnoze da bi izbegli služenje vojnog roka? Majke oslobađale devojčice obaveza jer, sve to ih čeka u životu, „naradiće se“. Ili kad je broj kablovskih kanala narastao sa 3 do par sotina, i uz pomoć interneta otvorio prozor mladima u živote, mahom nerealne, velikih zvezda?

Pa kad vidi devojačku sobu neke američke šmizle od stotinak kvadrata, i osvrne se po svojoj, koju deli sa sestrom ili bratom, okrene pogled od tog 3 puta 3 prostora jer joj se ne sviđa. I zamašta se toliko da se skoro pa totalno isključi iz realnosti.

Imam dve ćerke. Dakle, dve šanse da upropastim. I, kao, trudim se. E sad, vreme će pokazati jesam li pravila korake ili samo proklizavala…

A i moje drugarice imaju ćerke i sinove. Drugove i drugarice naše dece. I svi bre nešto uglavnom – sami. Sve nešto ide teško, oseća se neki manjak energije, svako malo negde zapinje.

Sećam se, kada je moja dobra drugarica rodila sina, par meseci pre nego što sam ja rodila prvu ćerku, da mi je dok smo šetale naše bebe rekla:“Znaš, ja već sada mrzim onu koja će mi ga uzeti!“ Ćutala sam. Trebalo je da pitam: “Onako kako tebe njegova majka mrzi, ili jače?“ Jer, u tim danima, a vala ni sada, uopšte ne razmišljam o tome da će mi neko uzeti, odvesti, otuđiti ćerke.

Da li je zapelo kada je postalo lako i jednostavno dobiti godišnje opravdanje za časove fizičkog vaspitanja? Kada je postao problem što profesor decu od 15 godina tera da rade kolut napred i nazad? O razboju da i ne govorim! Kada, umesto da neko okrivi roditelje što su napravili od dece trutove koji ne mogu da pretrče 100 metara, na stub srama stavljamo profesore fizičkog?

Pamtim, trčimo do lipsanja, požalimo se da nas „nešto tu desno“ boli, a profesor kaže:“Trči, proći će.“ I prolazilo je. Negodovali jesmo, zabušavati baš i nismo mogli. E, takav bi danas delio naslovne strane sa starletama, uz obavezan otkaz na poslu, normalno.

Došlo vreme da se deci koja se bave sportom smeju. Ili šapuću:“Može mu se, njegovi imaju love.“ Da jednog dečaka, perspektivnog tenisera, šikaniraju u društvu jer „glumi“. Da neće da mu kažu šta su radili u školi dok je bio na turniru. I umesto da krenu njegovim putem i isprave te ozbiljno krive kičme, četuju sprdajući se na njegov račun.

Gde smo skrenuli s puta? Momci u strahu hoće li imati novca za prohteve devojčica koje im se dopadaju? Devojčice u strahu da će ih neka sa grudima od par hiljada evra istisnuti iz njegovog srca?

Postala sam kao moja majka. Kvocam u nadi da će im nešto ostati u svesti. Od onoga da ne sme on uvek da plati, da se novčanik uvek nosi, a prohtevi ostavljaju za mamu i tatu. Da treba da budu svoje, samostalne, da poštuju sebe, ne dozvole da ih neko pravi budalom.

Jer vidim da je to sad moderno, napraviti drugoga idiotom. Valjda je to uticaj onih serija od po 500 i više epizoda, gde je voleti ozbiljan, skoro pa filozofski problem. Često čujem da se u vezama više priča i diskutuje, nego uživa. Jer, kakva je to veza ako nemamo od početka par problema? O čemu ćemo pričati?

I onda me ne čudi kad čujem devojke koje kažu da momka nemaju ali i ne žele. I momke koji prevrću oči kad neka preterano vesela pred svima krene da se kači na njih kao na ofinger…

Kao da je previše nerealnih očekivanja. Propuštaju realan život trudeći se da naprave onaj sa interneta. Ne izlaze ako se nisu našminkale kao „ona“, besne jer nemaju para za šminku kao što je „njena“. Dobro, ima li ona išta osim toga? Zarađuje, jel? Kako, tako što ti sto puta na dan gledaš njeno dupe na videu snimljenom mobilnim na nekoj ekstra lokaciji?

A ti, truba ti što nemaš novi auto, onako, poveći? Što te tatinog sramota, pa, nije ga ukrao, nego ga zaradio, balavče jedan! I roditelji su krivi i nesposobni da ti ozbezbede život kakav želiš? To je u redu, ali eto, imaš ruke i noge, pa ga tako pametan sam zaradi. Ali, ali…pika se samo legalan način, onaj kad si premoren od višesatnog posla, a ne od minuta straha. Da te ne uhapse.

Razmišljam, da nismo možda, se jedne strane zarobljeni strahovima da i se našoj deci ne prekine mladost kao što je nama i brigama da održimo glave iznad površine vode, s druge strane upropastili decu. Idemo iz krajnosti u krajnost. Dopuštamo da ih vaspitava tehnologija medija, a štitimo od tehnologije koja se koristi u kuhinji. Ne nož, iseći ćeš se! A to što gleda noževe u novom filmskom hitu, ali u funkciji oružja, nema veze.

Ćutimo kad gunđaju što drugi imaju a oni ne. Kad pitamo koji drugi, čujemo najviše jedno ime. Štitimo ih od pogrešnih stvari u životu, i dopuštamo da ih još gore ali u živopisnoj ambalaži, obuzimaju.

Zato su nam deca usamljena. U želji da im ugodimo a u nemogućnosti da to bude onako kako oni žele, radimo stvari umesto njih. Puštamo da skinu pelene sa tri godine, pasiramo hranu i kad im niknu svi zubi da se ne umaraju dok žvaću. Vezujemo pertle zato što su spori i da se ne muče i kad krenu u osnovnu školu. Pišemo domaće zadatke i literarne sastave i u višim razredima i hvalimo što su za njih dobili nagradu, a da ne znaju ni da prepričaju sadržaj. Ne budimo tokom raspusta da se odmore, kasno su legli. Pišemo opravdanja kad se plaše da će ih pitati nastavnik, a nisu učili. Jadna deca, zaigrala se na kompu, neka ih. Slažemo im odeću i obuću, čistimo za punoletnima koji imaju sva prava a ignorišu obaveze. Neka ih.

A kad im jednom srce ozbiljno zakuca, patićemo s njima zbog neuzvraćene ljubavi i ljutiti se što je naše čedo neko odbio zbog toga što je nesposobno, razmaženo i nezrelo. jer, uvek neko drugi mora biti kriv.

U kom smo trenutku postali oni koji pre svega žele da ih deca uvek vole makar i zato što im stalno popuštamo, umesto da ih, njihovog dobra radi, učimo pravim vrednostima? Da se trudimo da im se ne zamerimo? Da bi jednoga dana, kad porastu, imali život ispunjen ljubavlju a ne pričom o njoj.