ŠKOLA PILJENJA U JEDNU TAČKU


ŠKOLA PILJENJA U JEDNU TAČKU

Tako dođu neke godine kada čovek ima osećaj da mu telo i um ne rade istom brzinom. Počne da proklizava i onda shvati da mora da uspori. Mnogi, na žalost koče, pa ispadnu iz koloseka.

Bogu hvala, ja sam na vreme otkrila tehniku blejanja, piljenja u jednu tačku i trenutka kad me baš briga za sve, i kada sve, jednostavno, staje. Slučajno sasvim.

Nikada to nisam mogla u gradskoj gunguli, večito mi je neki živčani ludak, deo moje svesti, skakutao po stomaku i gonio me da uradim još ovo, i ovo, ali i ovo, i sve sad sad sad. A onda smo kupili vikendicu. U zelenilu. U tišini. Naše selo uz obalu Dunava.

Mesto gde te vazduh ošašavi tako da te mrzi da hodaš. Čuj, hodaš! Da trepćeš! Gde na sve reaguješ sa: baš me briga. Ili na jedan, nepristojniji način…Mesto gde se živi drugačije. Gde shvataš koliko je priroda moćna i koliko smo mi istovremeno njen deo. Iako smo se onoliko otuđili.

Sve je počelo ljuljanjem na terasi pogleda uprtog u nebo. Jer, tamo ni glava neće lepo da stoji, stalno pada. I tako, gledam, oblaci se pomeraju, hipnotišu. Čini mi se, ni ne dišem. I setim se kako sam kao mala beskrajno volela da ih posmatram. Koji je gde krenuo, ko će koga prestići. Menjali bi oblike a ja bih razmišljala na šta njima podsećaju. Kako je to meni bila zabavna igra! Kad sam to prestala da radim? Ne samo prestala da gledam u nebo, nego, prestala da zaista gledam oko sebe tako da nešto – i vidim?

Nastavilo se posmatranjem prirode u jesen. Plodovi su pokupljeni, a ponešto od onih koje nismo stigli blagovremeno da uzmemo, vraćalo se zemlji. Dok nismo bili tu, prekrilo ih je lišće, zatim i kiša, i od jednog do drugog vikenda bilo mi je uočljivo kako se sprema da se stopi za zemljom, koju će opet hraniti i sledeće godine stvoriti novi plod. Kako se lepo priroda pobrinula za sve!

Smokva

Smokva

Mravi, puževi, razne bubice a periodično i „ovoliko ogromne“ bubetine, izvodili bi svoj kratki ples, u ritmu zavisnom od kiše, vetra, vućine. Sudarali smo se njima, povremeno vikali kučićima „ne, fuj to“ kad bi krenuli da ih liznu, pojedu ili šta već.

A onda bi negde na pola puta ostali, da bi se oprostili od svog kratkog života i vratili – zemlji.

Proleće je donelo živopisne slike bujanja svega i svuda, slike borbe svake biljke za svoj prostor, posebno onih neželjenih, čije je seme, odnekud, naneo vetar. Primetih da se od trenutka kada subotom ujutru dođemo do nedelje predveče kada odlazimo, dosta toga promeni.

Cvetići na voćkama se otvaraju i zatvaraju, dok se okreneš probudio se novi plod, od kafe do kafe se namnože i porastu.

Slušam poj ptica postiđena što nemam blage veze kako se koja zove. E, to je opšta kultura! I osećam se kao budala jer ih delim na male i velike, šarane i tamnijih boja.

Jabuke

Jabuke

Počela sam da posmatram taj tako jednostavni i istovremeno komplikovani proces, buđenja, rasta, prirodnog ciklusa. To nešto pred čime odajem počast. Nečemu što ne zavisi od internet konekcije, kablovske antene, signala za mobilni.

Prirodi koja diše i živi u pravilnom ritmu smene godišnjih doba, u kojoj postoji stabilan i jasan poredak, gde sve ima svoje mesto i ulogu. I niko nikome ne šeta po živcima, nema ogovaranja i podmetanja nogu, prioriteta po rođačkoj i partijskoj liniji.

Samo smo mi ljudi odleteli negde, gde mislimo da nam je mesto. A zapravo, iz te zemlje i mi nastajemo i njoj se vraćamo.

Znam, teško je to baš tako posmatrati. I nije mračenje nego istina. Izraz poštovanja prema onome što je postojalo pre, i što ostaje posle nas. Potreba da uhvatimo ritam sa onim što zaista jeste, umesto sa terminima za TV emisije, recimo.

Kruška

Kruška

Oni koji znaju koliko je slatka neoprana voćka koju čovek sam ubere, shvatiće. E da. Kao i oni koji kose travu od nedelje do nedelje uz ono: kad bre poraste ovolika!

A priroda i dalje treperi. Diše. I tako, piljim u jednu tačku, buduću sočnu krušku, ničim prskanu, onako, skroz svoju. I da hoću, ne znam čime bismo je prskali.

Jednom su pokušali da nam objasne, ali su koristili toliko nepoznatih reči da smo odustali od toga. Njima, normalno, sve bistro i jasno, tu su se rodili, nas dvoje kao dva tupsona pristigli s asfalta, kao obrazovani, a bez elementarnog znanja. Onoga, bez kojeg bi svet nestao.

Pa kad mi se zamagli pogled, ja pređem na piljenje višnje, zatim jabuke, vidi, evo i smokva „krenula“! A iza nje, na ogradi, pužić pokušava da pređe na drugu stranu, teturajući se preko neravnina…Slušam i čujem tišinu, vidim sve tako jasno i osećam da zaista čvrsto i stabilno stojim na zemlji.

Višnje

Višnje

I svaka ćelija u meni se vrati na svoje mesto, čak i one istumbane burnom gradskom nedeljom. Kako bih legla u ovu pokošenu travu! I kako je njen miris dobar parfem! Dobro, jeste mi frka od mravića i da me nešto ne ćopi…ali, bih.

I tako, kad zapne od ponedeljka do petka, ja zašmurim i upiljim se u slike u glavi koje ljubomorno čuvam: treperavi listić u borbi sa vetrom, probijanje sunca do malene višnje i njeno podizanje glavice da upije što više zlatne svetlosti, zemlju koja grli ono što više ne raste i upija u sebe pretvarajući u hranu za novi krug.

Pa ne mogu da se ne zapitam: što se mi ljudi palimo da smo fenomenalni, kad je priroda savršenija od nas? Voli nas nežno i bezuslovno, a mi je zanemarujemo do neprimećivanja. Pa kas narušimo, ovako glupavi, taj red, kažemo da se okrenula protiv nas, a ona zapravo samo sve vraća na svoje mesto. A treba samo da je posmatramo. Gledamo i divimo se. Sve će ostalo uraditi ona sama za nas. Ne mislim – nahraniti fizički. Već izlečiti naša čula, osećanja, misli. Resetovati. ipak smo mi njena deca. Pomalo uobražena, kobajagi moćna i samostalna i ne naročito pametna, ali njena.