ROĐENDAN, DAN KADA MAMA DAVI SEĆANJIMA


Moja Anđela danas puni 20. Leći će kao tinejdžerka, i ujutru načiniti prvi korak u treću deceniju. Njoj to zvuči strašno, a meni je ovaj njen rođendan, kao i svaki do sada, dan kada mi se vrti film u glavi, od tog 10. aprila 1996. godine do danas.

Moja Anđela, Anđelak, Anči

Moja Anđela, Anđelak, Anči

Neke slike se ponavljaju svake godine. Prvi trenutak kad je ličila na sve osim na bebe po rođenju koje sam viđala u filmovima. Ona je bila sasvim OK, samo ja nisam imala nikakva iskustva. Prvi poziv pedijatru, kada se u snu smejala, a imala desetak dana. Mislili smo da nešto nije u redu. Zatim, kada je imala 3 meseca a mi primetili da se više ne trza na lupanje vratima od automobila, jer je verovatno već navikla.

Deda i Anđela sa viklerima na glavama

Deda i Anđela sa viklerima na glavama

Pa smo, u strahu da je gluva, krijući se jedno od drugog, na smenu lupali detetu oko glave da vidimo da li reaguje.

Ona je bila OK, mi smo bili nenormalni…

Mama, cunce je, dan, a ono jedva 5 ujutru

Mama, cunce je, dan, a ono jedva 5 ujutru

Zatim nedelja kada je sa 4 i po meseca sela a mi je gurali nazad u ležeći položaj, „zbog kukova“. Onda smo poludeli, otišli kod našeg divnog doktora (nije psihijatar) koji joj je snimio kukove i rekao da može da sedi. Ona je bila napredna beba, a mi nazadni. Rano je i prohodala, sa 10 i po, pa je rano i prvi put razbila nos, sa 16. Meseci. Do 16-te godine toliko ga je puta zviznula da smo prestali i da brojimo i da se potresamo.

Nije ni svanulo, a ona u akciji

Nije ni svanulo, a ona u akciji

Bila je dete koje je sve radilo nekako ranije, pelene smo skinuli mesec posle prvog rođendana, kada je već znala sama da jede, trapavo, ali je umela da se naručki bez pomoći (sem tečnih jela).

Tokom prvog boravka na moru pamtim, pored tog razbijanja nosa, njenu opčinjenost bubamarama koje su hodale po zemlji, ulazile i izlazile iz rupica. Pamtim i suze kada joj je ispao sladoled, a ona bila šokirana time što se topi i nestaje. Gde je otišao?

Rođena je u 25 do pet, i to je ostalo njeno doba dana, što me dugo ubijalo u pojam. Budila me s izlaskom sunca i nije bilo načina da na njeno „mama, cunce“ objasnim da je ok da se dremne još  malo, bar do 6 recimo.

Beskajno uživanje u svim vodenim sportovima, plivanju i ronjenju posebno, može pod vodom koliko hoćeš

Beskajno uživanje u svim vodenim sportovima

Njene potrebe za snom bile su i ostale minimalne, s tim što sam vremenom naučila da spavam i dok je budna. Tako čvrsto, da me jednog popodneva celu namazala njenom Pavlovićevom, a drugi put budila da se pohvali onim što je napravila dok sam hrkala: našla rupicu na jastučnici i čupkala je dok je nije pretvorila u stotine krpica…

Kada se tri godine kasnije rodila Andrea, ne samo zbog toga i već i ostalih životnih okolnosti, sve se nekako ubrzalo. Čini mi se da pamtim svaki, baš svaki dan.

Kako ubiti dosadu na plaži

Kako ubiti dosadu na plaži

Plašila se vode, do kolena je bilo dovoljno inače je tvrdila da hoćemo da se udavi u moru. Par godina kasnije je trenirala plivanje, ronila na dubinama, pored korala i raznih drugih stvorenja, skakala u vodu sa raznih visina u razne dubine. Danas, ne da se ne plaši vode nego se ne plaši ničega, pentra se, skače, visi…U početku sam mislila da ću i ja zbog takvog ponašanja negde „visiti“, ali sam navikla.

Moj otac je ponavljao: ne vrti se po parketu u čarapicama, pašćeš. I pade, pravo na ključić na ormariću i iseče očni kapak. Ne smem ni da mislim šta je moglo biti s okom, ali srećom nije. Krvava kolena ni ne računam, uvek je bilo par jedno povređeno.

Bez straha, uvek u akcijama

Bez straha, uvek u akcijama

Moje kćeri i ja smo imale dil da se pred tatom ne plače kada se razbije, jer je i onako tvrdio da nisam normalna što ih tako male vučem u vožnju bajsevima, rolerima, na klizanje i sl. Pa smo se svi nekako saživeli s tim, kao normalnim delom odrastanja.

Ubrzo se više povređivala kad stoji. Ili sedi. Samo tresne i recimo, iscepa usnu, tako da su je sa Ade vozili u Urgentni. Ceo dan na rolerima s društvom, kupanje i skakanje u jezeru, predah uz sladoled na klupi i pad…poslednji u nizu pre dve nedelje, kada je odrala kolena vozeći rolere. Šta bi, sine? Ma ništa. A koleno…a helanke…ali, već rekoh, navikli smo.

Pamtim koliko je želela u školu, kako je bila mala radili smo neke silne testove. Rekoše, zrela je za školu. I bila je, iako je imala 6 godina. A onda je odjednom, par dana pred polazak nestala radost. Kasnije, na kraju prvog razreda reče:“Znaš mama, ja sam se uplašila da krenem u školu zato što sam mislila da ću odmah da porastem. A nisam!“. Tada nisi, pile moje, ali sada mi se čini da ipak jesi, prebrzo…

Volonterka, ovog puta na Evropskom juniorskom plivačkom prvenstvu

Volonterka, na sportskim takmičenjima…

...statista, snimanje spota "Nevernih beba"...

…statista, snimanje spota “Nevernih beba”…

...promoterka...

…promoterka…

Svega se sećam, i svakog 10. aprila po dan mi se motaju filmovi po glavi. Moje nekontrolisane suze, od radosti i ponosa, one koje su njih pomalo nervirale.

...Anđela svuda stigne, pa i da promoviše na TV sport.

…Anđela svuda stigne, pa i da promoviše na TV sport.

Naime, svaki njihov nastup, a bilo ih je onoliko, priredbe, takmičenja, sportski nastupi, a s Anđelom i pozorišne predstave, bio je okupan mojim ludačkim suzama. Nešto bi u meni krenulo i nisam mogla da se zaustavim, još od priredbe za mame u vrtiću pa evo i danas. A inače, sem na sahranama, baš i nisam sklona plakanju…

I ono što ne znam kako sam preživela, dan kada je prvi put otišla sama negde automobilom. Sve sam radila, disala, pevala „om“, tapkala, nije vredelo, u meni se ludak koji čuči u svakom od nas razmahao…uspavala sam ga posle par meseci. Povremeno otvori oči i krene da mi se kezi, ali ga nekako opet onesvestim. Kažu, useljava se u nas kada postanemo roditelji i zauvek tu ostaje.

Da nazdravimo, mili moj živote, ljubavi najveća

Da nazdravimo, mili moj živote, ljubavi najveća

Ona danas puni 20 i ja ne znam šta bih joj poželela. Osim da uvek bude svoja, da čuva i neguje svoju dušu i um, da bude hrabra i dostojanstvena u postojanju. Da kada pogleda unazad ima, s osmehom na licu, šta da vidi. Da ispuni svoje snove, nađe svoju zvezdu na nebu i voli sebe.

I da. Da živi tako da za svaki sledeći rođendan imam još više zanimljivih slika u glavi. I što više razloga da plačem od sreće. Anči, od smotuljka do mamine drugarice…

2 comments on “ROĐENDAN, DAN KADA MAMA DAVI SEĆANJIMA

  1. Divan tekst, topao, ljubav zrači. Kao i onaj o tati. Mislim da bi trebala da se otisneš u te vode.

  2. Željka Zebić on said:

    Hvala ti puno, mnogo mi znači što ti tako misliš <3!