Pravo da želiš i sanjaš po svome


Samo je važno želeti. Sanjati. Imati cilj.

Biti u tome konkretan, a maštovit, hrabar, ali i razuman, odlučan, ali ne siliti.

I sve će doći.

Malo sutra.

Tako su mnogi propustili niz realnih šansi i trenutke radosti pred kojima se nisu zaustavili, jer nisu umeli da ih primete. A neki su opet poleteli i od silnog ushićenja nisu primetili da – ne umeju da lete. A ima i onih koji žmure toliko jako i ubeđuju sebe da je sve sjajno i da sve znaju, a ne primećuju da im je, za razliku od drugih kojima pametuju, jedino stvarno u životu to da dišu.

Neka ih, svako ima prava da živi po svom. Bilo bi to i realno, kada ne bi to svoje drugima neprekidno nametali kao jedino valjano.

Ima recimo onih opuštenih što uvek kasne. Vreme je izmišljena kategorija, postoji samo ovaj trenutak, ni juče ni danas. Sve polako, bez nerviranja. Ili stalno kasne jer oni su zauzeti, prebukirani. Veseli. I začuđeni što se drugi nerviraju. Oni neki koji čekaju, pola sata, sat, danima, mesecima. Pa to prestanu da rade. I eto, onda su živčani, nerazumni.

Tako ima opuštenih koji zaboravljaju da, pre nego što prospu neku životnu mudrost onako sa visine, pogledaju preko svog ramena, da vide ima li se tu šta očistiti pre nego što se otvore usta.

Pre nego što počnu drugima da daju savete o ljubavi da vide imaju li nekoga kraj sebe. Sete se kako su se i zašto razveli. A tek prepametnih kada je vaspitavanje dece u pitanju!

Jednoj poznanici je nedavno upropašten dan glupim pitanjem sveznajućeg. Ima slatko detence, ali kako na žalost nije zaposlena, tako ni nema mesta u vriću za njenu kći. Mada, možda i neće dete da upisuje, njeno pravo. Devojčica dane provodi s njom, majkom koja joj ozbiljno posvećuje vreme i ispunjava radošću detinjstvo. Ali, idiot je zaustavi na ulici i pita, prepričaću, zar neće da da dete u obdanište da bi se socijalizovalo sa drugom decom?

I naravno, isprovocira i nju i sve nas koji ne volimo takvo pametovanje. Prvo, otkud mu ideja da se dete ne socijalizuje? Drugo, odakle mu zamisao da se to može samo u obdaništu? Ko je on da ocenjuje njeno dete, pa i nju kao majku koja, siguran je, dete odvaja od druge dece? A zatim, najgore, ko mu ja dao pravo da bude siguran da ona to neće, zašto ne misli da iz nekih razloga – ne može? i šta ga uopšte briga, odakle mu hrabrosti da se meša?

Mene, eto, nasekira i kada neko drugi bude izložen prodavanju pameti, posebno ako taj neko to drugima ne radi. Ako mogu da pomognem, tu sam, mogu da kažem kako bih ja, još bolje kako sam uradila, ali da namećem, tu se ozbiljno kontrolišem.

Imam taj problem danima koje ne slavim, i jasno napominjem, decenijama, da mi se recimo 8. mart ne čestita. Moje pravo je da ga ne slavim, razlozi su takođe moji. I onda mi čestitaju, pa i sole pamet da moram jer sam žena, kakav glupi stav, što sam živčana, ko me iznervirao pa ignorišem praznik i slično. Blagi Bože, ne može čovek da živi po svom, odmah je negativac!

Pa povremeno iznesem delić razloga, i onda krenu da me ubeđuju da grešim. Aman, bre!

Pokušavam da se izmaknem i pogledam sa strane. A ako vidim da to radim samo ja ali ne i drugi, odnosno da se pozivaju na obuvanje tuđih cipela samo da bi druge ubedili u njihovu istinu, e onda se držim svoga. Ne dam!

Mada, sve češće odustajem. Nemam volje. Želje. Snage.

Ubilo me razočaranje. U bliske. One koji se smeškaju i misle da im verujem.

Ubilo me preterano poverenje u one s kojima je valjalo oprezan biti.

Ubilo me verovanje da se dobro dobrim vraća.

Ali, kada o tome svemu pričam, bez osmeha ali s mirom u duši, nekako prvo ti ljudi sa beskrajnom sigurnošću i perfektim poznavanjem mene, ocene da sam mnogo negativna. A ja ćutim. Pomenuh, nemam ni želje ni snage da pokušavam da izađem na čistinu sa njima.

Nezgoda je što se takve emocije prelivaju na moj svaki sekund. Ćutim. Sedim. Ne postojim.

Ne, nizam živčana. Ni besna. Ni pesimista. Samo dišem i sortiram misli. Imam pravo da pravim foldere po mome, zar ne?

Imam li želja? Naravno, ne mogu se ni izbrojati! Neke su malene, smešne, neke velike, poneki bi rekli i nerealne, ali, to su moje želje. Njih stidljivo bojim, gradim od njih ciljeve, postavljam sebi stepenike na putu do ostvarenja, krišom, da mi se drugi ne bi podsmevali ili rušili ono što izgradim.

Gledam oko sebe, pazim na prepreke, na ono što zovemo višom silom, a nešto ih mnogo ima, tih viših sila…Pa kad primetim novu, zažmurim i duboko udahnem, da ne bih od muke vrištala…

Jer, većina ih je skrivena u ljudima. U lošim namerama. U njihovoj površnosti. Sebičnosti. Bezorazluku. Sve češćem korišćenju drugih kao maramica koje se po upotrebi nemarno bace.

A sve to mi pravi crno-bele slike u mojim mislima, utišava muziku u mojoj glavi i otima volju da se pomerim. Pa ćutim. Strah me da glasno kažem jer očekujem lažni ili podrugljiv osmeh, uveravanja da odustanem, da nisam u pravu i ono gore – da čekam, nije vreme, nema načina. Ali i ono najgore – spuštanje, prepričavanje, čuđenje, meni iza leđa. Zaboravljaju da se i to čuje, ponekad glasnije, i uvek bolnije, od izrečenog u lice.

Ponekad zamolim da me puste na miru, znam da nisam najbolja ali ne dam se. Svesna sam koliko toga ne znam i ne umem, ali ne treba me zato linčovati.

Ne ostvaruju mi se neki snovi? Pa, šta da radim! Ne želiš ti to dovoljno, negde grešiš, ne radiš kako treba! Hajdemo sad lepo nazad, samo me pustite na miru…Svakako, nisam vas pitala ništa, pa ni za savet…

I neću ni u pogledu da vam vidim da biste drugačije, da to nije za mene, da sam luda.

Samo me pustite. Ne uzimajte mi bojice, i ako osetite da me nema i da ćutim, ne pitajte za razloge. Nisu važni. Zato što štošta drugo više nije važno.

Ali jesu te moje želje, moj svet, takav kakav je, u koji je bolje da ne ulazite ili, ako ste na vratima, da izađete. Smetate mom vetru da me pogura u leđa.

To je svakako moja istina, vaša mi ne odgovara a i nije mi potrebna.