Podočnjaci boje lila


Vlasnica sam dva para podočnjaka. Oni prvi su proizvod genetskog koda – svi iz tatine familije ih imaju, posebno kad pređu tridesetu. Ne pomažu ni kreme ni masaže ni razni režimi.

Ovi drugi su, nadam se, privremeni. Jedno je od rešenja je da doživim nervni slom, drugo da ogluvim, a najbolje, treće rešenje kao da je nemoguće – podrazumeva da više nema uzroka njihovom nastajanju.

Tri ujutru je. U to doba, budna sam samo na silu. Stojim pospana, krvavih očiju, u kupatilu, i drškom metle lupam u plafon. Ja lupam, oni se prave da ne čuju. Kontrolišem se da ne odem i počnem idiotima iznad da lupam u vrata. Doselili su se pre desetak dana i mnogo vole veš da peru noću. Znam, struja je jeftinija, ali kućni red valja poštovati, ima nas koji bismo noću da spavamo.

A ne možemo. Mašina skače, bubnja, tandrlja posebno kad krene centrifuga, evo već treći put za par dana, od 1 do 4. Kažemo vlasniku stana da je opet primio divljake za podstanare, on ih opomene, oni se vidim potresli, boli ih uvo, teraju po svome.

I baš me briga što je mašina nova, i koliko veša peru, premorena sam od primitizma raznih dođoša. Besna zbog bušenja rupa u ponoć, lupanja po celu noć. Neko kao da gradi hacijendu svake noći, i svima smeta, i niko ne zna u kom stanu majstorišu do zore.

Razumem kad se kucka i struže danju, čak i kada je popodnevno vreme odmora po zakonu. Ne možemo majstore odbiti da dođu zato što je „kućni red“.

Ali, ne razumem dijagnozu stanara, srećom se odselio, koji je bukvalno svakodnevno usisavao stan oko 3, pola 4 popodne, a zatim i drugi put – oko ponoći. Još imao malo dete, bebu. To je sigurno super kad još ne hodaš a ideš na spavanje u 1 noću…Jer tata mora da steriliše prostor.

Ne, nemam samo ja problem. Žale se i drugi. U ovom slučaju meni je najgore, jer smo stan ispod, ali besane su noći i onima iznad i pored njih.

I tako umorna, s tanjušnim živcima, krenem iz zgrade. Malo mi fali da poludim, ne prihvatam taj prostakluk da, umesto da prihvatiš minimum pravila života u gradu, namećeš svoje, za grad primitivne navike. Ma, i za selo, tamo se kulturnije ponašaju.

Kad ono, komšija se lepo izuo ispred stana u kojem živi. E, super! Zamisli da se svi izuvamo ispred stanova! Danima ne mogu da odlučim da li to više glupo, sebično ili zaostalo. Znam ja gde se i kad izuva ispred ulaza, znam i zašto to ljudi rade, ali ne znam koji je razlog za takav gest ovde.

Cipele kao cipele, naravno da su prljave i da ne mirišu. Ali, njega baš briga, on u stanu to ne oseća, nego mi koji pored njih prolazimo…

Sreća u nesreći je što nam u zgradi tako smrdi gas, cipele dođu kao parfem. A sad, zašto smrdi? Zato što u podrumskim prostorijama, adaptiranim u stan, žive ona, koju znamo, i njen dečko, plus se smuca gomila nekog čudnog sveta, a kako nemaju vode i struje jer nisu plaćali, koriste gas. Obično od ranog jutra mrtvi pijani, a često i stondirani od koječega.

Čekamo da odletimo u vazduh, jer kad haos koji prave prijavimo, razni nadležni reaguju samo opomenom. Nekima i za manje plene imovinu, ovi dinar nisu platili bar deset godina i ne diraju ih.

Mori nas sve, skoro svaku drugu noć, buka koju prave pijani i raspušteni. Lupaju vrata zgrade, razbijaju flaše, pa jedni druge, vrište neke žene, kukaju, onda čujemo muškarce koji riču. Pa trenutak tišine. Stigla policija. Pričaju s njima kao sa decom, sve fino, dok ih ovi psuju, povremeno i nasrću na njih. Već znamo, za desetak minuta moći ćemo da spavamo. I biće mir makar jednu noć, a onda sve iznova…

Naravno, jedared odemo i pitamo, može li nas neko i nešto spasiti? Samo malo da dremnemo, da imamo neki mir? Kažu, šta ćete, u celom gradu isti problemi, i kreću da prepričavaju neke teže slučajeve.

A meni nekako naš – najteži. Ne razumem prostakluk, ali me izluđuje njihovo ignorisanje kad im se kaže da tako ne može. Glume finoću i začuđeni su, ali teraju po svome.

Pre par noći, moj muž ulazi besan u stan. Kaže, neko ti se službenim vozilom parkirao iza autobila. Znači, u njegovoj milosti sam. Izađe i krene da traži po zgradi ko je genijalni vozač koji je to uradio. Ne može se pretpostaviti, jer u trećini stanova nemamo pojma ko živi, useljavaju se i iseljavaju, ne znaju da kažu dobar dan, ne prijavljuju se i uopšte, kao da su neka viša vrsta od nas koji ovde dugo živimo.

I nađe momka koji je to uradio. On ne vidi u čemu je problem, kaže, nije znao da ćemo sada negde ići autom. Šta te bre briga da li ću ići ili neću, ne možeš da me blokiraš na parkingu! I to: službenim automobilom!

Valjda video kamion preduzeća AMAN, pa misli, kad može on mogu i ja. A ne zna da smo više puta zvali i prijavljivali slučaj toj firmi, i slali im fotografije njihovog kamiona, koji usput, zauzme 2 do 3 parking mesta za automobile, na parkingu ispred stambene zgrade. I svaki put su se izvinjavali, rekli da će ga opomenuti.

Možda su nam se i smejali, kao, vidi budale misle da ćemo pomeriti kamion. Pa mi smo AMAN, može nam se! U blizini nemaju ni kancelarije ni prodavnicu, ali izgleda njihov zaposleni živi u komšiluku. Sebični rekla bih, čim ga baš briga kakav nam problem pravi.

I onda se on parkira ispred zgrade s druge strane ulice, i opet napravi haos. Zovem ih i pitam da li to ima smisla, AMAN valjda ima svoj parking za kamione, a i red je da se službeno vozilo koristi za službu a ne i da se vozač lepo parkira u ulici u kojoj živi. Kažu da sam u pravu. A on i dalje – u ulici, na parkingu za stanare.

Doduše, par desetina metara dalje od našeg parkinga, ali bezobrazno. Nema ni jedne službe da ga kazni. Vas kažnjavaju i za manje, divljake ne.

A u našoj i okolnim ulicama, nedovoljno prostora za parking. Ispred naše zgrade parkirani i oni koji žive par stotina metara dalje. Ko posle 8 uveče uspe da nađe slobodno mesto za parkiranje, kao da je dobio sedmicu na lotou. Vrtimo se u krug i naravno da nervoza raste.

Onda neki, koji izgube strpljenje, krenu noću u raspravu sa raznim svetom bahatog ponašanja. I eto haosa. Ako spavam, naša dva psa su sa mnom, problem je ako sedim noću budna i čekam da: komšijina mašina završi, ove dole pohapse, oni na ulici se pobiju…

Jer, tada naši psi kreću da laju. I ne samo oni. Naša zgrada na skoro svakom spratu ima po psa. I svi laju kad je buka. Džaba molbe da ućute, eto, nisam ih naučila da ne laju, a opet, psi su, reaguju na ono loše što se dešava. Sramota me njihovog lajanja, pa mi onda opet smešno jer pomislim da je ovde dovoljno samo uključiti kameru, scenario se piše sam.

I sedim. Ponekad i čekam da se cure vrate iz provoda. Moram. Ne znam da li je neko opet slomio bravu na vratima u zgradi, koliko ih je pijanih u podrumu i kako su raspoloženi. A nije normalno ni da u strahu sede u kući, u 21. veku, kao taoci bahatosti i kriminala.

Gledam kroz prozor i vidim u staklu svoj odraz, i kako mi podočnjaci dobijaju tamne nijanse. I od muke, prolupala, zapevam: Podočnjaci boje lila…