Volim proleće. Za mene, počinje nešto novo. Počinje, to je važno. Ne završava, kao zima. Počinje. Da cveta, lista, sija, miriše, raste. Budi se priroda, a s njom i ja. Ima možda nešto i u tome što sam rođena 2. maja, okružena mirisom behara. Što je prvo nebo[…]

Kako bi to bilo lepo da možemo lako da nađemo posao, i za to što radimo, dobijamo dostojanstvenu platu. Onu koja će izdržati do sledeće. Ali to je “davno prošlo vreme”. Postoje dve opcije: da sedite i kukate, ili udahnete duboko, popričate se sobom i sami sebi napravite[…]

Oduvek sam se bavila nekim sportom, rekreirala, bila u pokretu. Sedenje nije bilo moj problem. Bila je to luda, nepromišljena glava. Pre 5-6 godina, u jednoj teškoj situaciji, zajedno sa suprugom nosila sam starijeg čoveka, i u želji da ne oseti neravnine pod našim nogama, napravila pokret koji[…]

Dodajte boje i ovome danu…jer, život takav kakav je, jedan, jedinstven i poseban, reprizu nema. Pa zašto smo onda dopustili da nam uzmu boje? Opkolili su nas strahotama, pompeznim naslovima, kobajagi paparaco fotografijama, pričama o veličanstvenim životima osoba bez zanimanja, bogatsvu koje mi mali nikada nećemo imati. I[…]

Bila je to jedna naizgled obična, porodična fotografija. Nastala u danu kada sam postala gospodja Zebić, u trenu kad sam mom ocu, ugledavši poznati staklasti sjaj u pogledu rekla:Hej, nema plakanja! a on mi odgovarao:Ma šta ti pada na pamet! Na njoj, moj tata i ja i uočljive[…]

Zaista ne bi bilo očekivano da prvi post ne bude posvećen našoj mrvici, malenoj Beki, čuvapici koja će sedeći kraj mene i na meni, kad joj padne na pameti kliktati “delete” i šta joj već dođe pod šapicu. Mezimče porodice Zebić, dosada sa repićem i u isto vreme[…]