Oni koji se hrane komentarisanjem na društvenim mrežama


Neke stvari zaista nikako ne uspevam da razumem. Ne mogu ravnodušno da ih prihvatim ili ignorišem. Jednostavno, kad ih primetim uvek me poraze, onako, do kraja.

Znam da živimo u vremenu u kojem svako ima prava da iznosi svoje mišljenje. Normalno je da ga ima, čak i poželjno, ali da ima znanja baš o svemu i to kao jedinu ispravnu opciju nameće drugima, to mi već nije u redu. Posebno ako po pitanju boljitka ne čini ništa osim što – iznosi svoj stav, najpametniji, najispravniji.

O kako je to jednostavno – sediš u udobnoj fotelji ili stolici, uključiš internet pa komentarišeš i pljuješ, najpametniji si na svetu! Ma najvažniji si! Imaš rešenje za svaki problem, ali češće problem za svako rešenje.

Ti bi bolje umeo i da vodiš državu, i da lečiš, naravno i da pišeš, da stvaraš savršeno bilo šta što poželiš! Tako je dobro, uz pomoć novih tehnologija, biti mnogo pametan.

Da se razumemo, sve ovo nema nikakve veze sa politikom, nego svim ostalim temama o kojima se piše na internetu, bez obzira da li se odnose na posao ili su samo obične objave anonimnih ljudi.

Radeći niz godina u svetu medija i marketinga ipak nisam uspela da shvatim tu potrebu ljudi da onima koji nešto rade neprekidno zameraju, vređaju ih, ponašaju se bahato, kao da su njihovi robovi a oni moćnici uvek spremni da gaze.

Umesto da sami učine nešto dobro, imaju neverovatnu potrebu da naprave štetu nekome. I to odmah, dok sede usamljeni ispred nekog ekrana. Samo jednim klikom na internetu postaće veliki, snažni, bitni.

Najbolji se postaje vrlo jednostavno: samo treba napisati komentar, otrovan, ponižavajući, ili jednostavno izmisliti nešto što ćete proglasiti istinom, jer, vi ste sila, vi znate ono o čemu drugi pojma nemaju.

Vi ste važni i veliki i svemoćni, šta će nam pravila, propisi, zakoni. Čemu služi razumevanje, čišćenje prvo pred svojim vratima, znanje, ako nema onog osećaja zadovoljstva da ste nekome napakostili. Da ste pametniji, bolji i uspešniji. I ta glupa priča da su važni dostojanstvo, čist obraz, miran san, vi spavate kao bebe kada nekoga povredite.

Ili se lepo isvađate klikćući na internetu komentare, u žestokoj raspravi prepunoj vređanja, sa drugima, jednako kao i vi, sakrivenim iza monitora, daleko od pogleda direktno u oči i stiska ruke.

Kada smo krenuli malo više da se bavimo medijskim radom i marketingom na internetu, u prvom trenutku bili smo šokirani ponašanjem pojedinih ljudi, posebno onih koji su nam se u realnom životu smeškali kada se sretnemo. Taj neprijatan osećaj postao je svakodnevni, i od tuge što te neko razočarao ubrzo sam stigla do spoznaje da je odlično što su se pokazali i u ovom svetlu, jer izgleda nije ni trebalo da ikada budu deo mog života.

Ne slučajno, postoje opcije „obriši“ i „blokiraj“, samo treba savladati tehniku da nekog, klikom na tastaturu, izbrišeš i iz glave. Solidno mi to ide, priznajem, sve bolje, ali nije bezbolno.

Znam, došlo je neko novo vreme uslovilo, i novo ponašanje, ono na internetu. Ono koje vam može brzo otvoriti oči, i vi biti suočeni sa razočaranjem. Bolje i to nego da celog života mislite da je nekome drago da komunicira sa vama zato što mu dragi i bliski, a ne samo zato što ste mu trenutno potrebni i zato što od vas ima koristi.

Da nema takvog ponašanja, da nema takve komunikacije na internetu, mnoge od tih ljudi u realnom životu nikada ne bismo ni sreli. Jeste, na netu se možemo upoznati i družiti sa mnogim izuzetno prijatnim i finim ljudima, zavoleti jedni druge i postati zaista prijatelji. Ali oni nisu ti koji me razočaravaju, već ovi drugi, bučniji.

Neke sam srela u stvarnosti, s nekima se davnih dana i družila, ali, na društvenim mrežama ne mogu da ih prepoznam. Profinili se, postali prepametni, a znam šta su po zvanju, kako i gde žive i rade, kako provode dane. Pa mi se ono što jeste i ono što prikazuju nimalo ne slaže.

Ne tražim da odobravaju sve što radim. Nikako. Ni lajkove ne brojim, ali volim kada se šalimo u komentarima, dopisujemo, slažemo.

Ali, imam pravo da ne dozvoljavam da mi svako prodaje pamet i filozofira. Moj profil je moja stvar. Ako ti se ne sviđa šta pišem, izbriši me, molim te. Greškom smo postali prijatelji na internetu, izvini i ćao. Da me učiš šta da radim, pišem i mislim, vala nećeš.

Ne volim kada neko ko mi nije blizak inače svojim komentarom upire prstom u mene. Hej, treba mi sekund da nestaneš iz mog života, u kojem zapravo i nisi!

Zaista sam često razočarana. Još uvek jako teško podnosim takvo ponašanje. Razumem da mnogi internet koriste tek neko kraće vreme, da nisu svesni kakvu sliku stvaraju. Razumem taj osećaj sigurnosti i zaštićenosti iza dugmića i monitora.

Posla ali i sebe radi, učila sam o novim tehnologijama i načinu na koji se koriste na raznim seminarima, kursevima, školama. Mislim da znam dosta o onome što možemo upotrebiti za obavljanje raznih delatnosti, i reklamiranje onoga od čega živimo.

Iako sam znala kakvi sve ljudi koriste društvene mreže, koliko je dobra velika sloboda oglašavanja na društvenim mrežama, istovremeno i vrlo loša baš zbog tih velikih mogućnosti, i dalje me vrlo pogađa kada ih neko krajnje promišljeno zloupotrebljava.

Nedelja, par minuta pre ponoći. Internet mi je slučajno ostao uključen. Imam klijenta za kojeg vodim stranicu na jednoj od društvenih mreža. Stiže desetak poruka, od iste osobe, zapravo komentari prepuni uvreda, pametovanja, podsmevanja. Uđem u profil te osobe i vidim: ona preko svog ličnog profila prodaje slične proizvode, naručivanjem na mobilni telefon.

Čekaj, ti usred noći vređaš nekoga ko ima registrovano preduzeće, adresu, nekoga ko plaća porez, da bi dokazala da ti proizvodi ne valjaju i da vrede samo oni koje prodaješ bez registrovane firme, adrese i podmirivanja finansijskih obaveza prema državi.

Ja, naravno, poludim. Razmišljam da li da je prijavim firmi čije proizvode prodaje na ličnom profilu. Da uzvratim istom merom, zaista nisam taj tip. Hajde što to što radi nije profesionalno nego nije ni ljudski, vrlo je pokvareno. Ne znam da li je to možda princip rada te kompanije, da im proizvode preko ličnih profila prodaju razni ološi kojima je zadatak da pljuju po konkurenciji.

I tako se nerviram. Radiš sve po pravilima, plaćaš reklame i oglasni prostor, igraš pošteno, i onda neko pomisli da može da te nasamari i sahrani samo zato što je pametan, a zapravo nije.

Nisam zvala tu firmu. Nisam ni njoj pisala. Srećom, ima načina da s takvima brzo izađeš na kraj a da se ne spustiš na njihov nizak nivo.

Ali sam zatim otišla na svoj lični profil, na listu prijatelja i brisala. Koga? Pa, one koje bi svi trebalo da brišemo: doktore nauka s društvenih mreža koji su u stvarnom životu jedva tri razreda srednje završili, one kojih nam je žao jer ih znamo iz kraja, s posla, preko poznanika, i s kojima nemamo ni jednu dodirnu tačku više, a dozvoljavaju sebi da nam sole pamet, i najviše one koji su nam postali virtuelni prijatelji a da ih nikada sreli nismo i stalno traže neke usluge.

A sada odoh u stvaran svet oko mene. Mogu do sutra da vas lažem da je sve divno i sjajno, da mi svakoga dana teku med i mleko, i možete vi i poverovati da je tako, ali ja znam da nije.

A mnogo mi je bitno ono što vidim kada se odmaknem od monitora. Zato, idem da poradim  na tome da mi se sviđa svet oko mene a u čemu mogu da uživam svim čulima, a ne samo egom.