OKANO MOJE „EVO SAD ĆU“


Trebalo je da se rodi godinu ranije. Da ne pravimo veliku razliku u godinama između dvoje dece. I to je jedini stereotip vezan za njeno postojanje, od prve pomisli do danas, njenog sedamnaestog rođendana.10399771_1147542341971_5056822_n

Da, moj plan „moderne žene“ bio je da je rodim s proleća, nikako po tropskim vrućinama, mislim, u eri smo planiranih trudnoća…Onaj gore se pokidao od smeha na moju prepotentnost i namenio da se porodim na 37 u hladu – 29. jula. One nenormalne 1999. godine.

Sada znam, ta trudnoća bila je moj spas. Taj bebac je pomogao svojoj mami i pre rođenja. Jer, da nije bilo nje, ja ne bih bila na kraju šestog meseca trudnoće one strašne noći kada su bombardovali moju drugu kuću, moj RTS. Bila bih tamo, jer sam volela svoj posao, čak i kad je frka. I jer nisam mogla ni da pomislim da bi neko učinio tako nešto. Bila bih tamo i tokom zbivanja sledeće godine. I ko zna šta bih radila…

Strah nisam osećala nikad, ali je bio zatrpan negde duboko u meni. I kada je, jednog julskog vrelog ponedeljka sve postalo čudno, otišla sam u porodilište. Nije još bilo vreme, ali je izgledalo kao da jeste. Bila sam u pravu. Porođaj je krenuo. Andrea je krenula i već tada rekla svoje prvo „evo sad ću“. I tako do četvrtka, kada su joj lekari morali pomoći.

180006_1861517582392_1652210_n

Osam godina je imala samo…

Telo se spremilo da daruje novi život, a delić uma ophrvan strahom zbog burnih prethodnih nedelja, nije mu dao.

I rodila se – ona. Tata je i ovaj kao i prvi porođaj prespavao, bio probuđen, opet čuo da je dobio ćerku, identičnu onoj koja mu je bila u zagrljaju. Ha! Samo fizički, samo likom…

Da, bilo je jasno da će biti nepodnošljivo svoja u svim situacijama. Moj otac je već kada je imala 6 meseci počeo da govori:“Au, ova će da bude opasna. Mast će da vam vadi!“.

Ako postoji levo i desno, ona će ići pravo. Kod ili-ili opcija uvek je bila neka treća, nezamisliva, jedina ispravna za nju…I ostvariva, uz neverovatnu lakoću postojanja i šarma.

11950965_10206356532785404_1238447738_n

Nižu se slike…sa skoro 2 godine sama sebi stavlja pelene pred spavanje. Da, da…sama. Sa 3 insistira da je vodim na klizanje, kupujem joj broj veće klizaljke jer manje ne proizvode. Ona pada, ustaje, pada, ne odustaje. Dve godine kasnije priča se ponavlja, ali sa biciklom. Morali smo i njoj, kao i sestri joj, da skinemo pomoćne toškove na bicikli. Pada, ustaje, plače, suze se mešaju s prašinom sa staze, pokušava, grize usne do krvi, ali izdržava trasu od 25. maja do Ade Ciganlije i nazad. Bez odustajanja, ali sa gorućom željom da uspe…

Kada je imala 8, posle treninga plivanja na Olimpu, ostala, malo. Stigao mi snimak kako do besvesti skače, s one najviše daske. Dakle, trenirala je sinhrono plivanje, ne skokove u vodu! Snimala je sestra telefonom, a mi gledali kako milion puta pada kao kegla i izlazi s kezom od uva do uva…

Dolazim po nju u školu u dnevni boravak. Nije tamo. „U kabinetu za matematiku je“, kaže predivna učiteljica. Nije mi jasno zašto, tek je prvi razred. Odlazim i zatičem je u krilu predmetne nastavnice, žena predaje đacima a moja Dea sedi stisnuta u nju i rukicom joj vrti kosu…tek tako. Pitala je:“Mogu li ja s Vama, u boravku je dosadno“. I žena je pustila.

11327940_10202994557583752_1546632408_oUžinu sam joj pakovala, davala samo novac za vodu. Ponosna sedim na roditeljskom dok učiteljica govori ostalima da ne daju deci pare za razne kesice i brzu hranu. A i, imali su jednu situaciju. Sa Andreom! Malog Roma iz razreda, parama za vodu, za vreme velikih odmora plaća da im peva!! Propala sam u zemlju. Prvi put.

Od tada, bilo je dosta situacija za ostajanje kad svi roditelji odu, sve luđe od luđeg.

Znate, pričala je na času, pa sam je opomenula, a ona je rekla da mora da priča sa drugaricom da se upoznaju. Stajala je jednom dečaku na leđima i terala ga da se izvini njenom drugu jer ga je uvredio, mislim zato što nema oca. Kasnila je na čas jer je spasavala mačku koja je pala i teško se povredila u ulici kraj škole, plakala i urlala dok nisu pozvali veterinara…Inače je dobra, lepo vaspitana, mirna…

Ali, drugačija. I kad je u školi gitare htela da svira samo rokenrol, i kad je pre polaska u školu dečaku na moru pevala Džonija Štulića „poljubi me ravno u…“, bila dosadna da je vodimo na koncert tada joj omiljenih „Divljih jagoda“, mrva sa 17 kilograma…

38975_1446474855097_5640332_nI kad je svakodnevno po sto puta tražila psa, pa smo na kraju shvatili da je bolje da pristanemo nego da je više slušamo. Epilog: imamo dva psa i jednog zeca.

Ona kad nešto neće, neće. Možeš da padneš u nesvest, ali istinu ti neće ulepšati i neće biti uvoda. Pravo u centar.

A kad joj se usne samo s jedne strane iskrive u poluosmeh, ili ima neku duhovitu opasku, ili sprema neki „šok“. Ne, s njom nikada dosadno nije.

Kad naiđe na kamenčiće na svom putu, samo ih šutne u stranu. I ne osvrće se. Kad joj je teško, i kad joj se duša kida, zagleda se u daljinu, malo namšti, udahne i kaže:“Takav ti je život“.

20160719_151455 - CopyKad se smeje, to radim celim bićem, oči joj se zastakle. Kad je tužna, isto tako plače. Kod nje je uvek, između ničega i svega – sve.

Danas puni, već, 17. Moja Andrea, Dea, Deuška, Deki. Moje nemirno okano, čudo koje nam pomera živote u neočekivanim smerovima. Stvorenje ponekad do izbezumljenosti svoje.

Ona živi danas, sada i ovde. I ne znam šta će biti „kad poraste“, i čime će se baviti, kako će živeti. Ona u životu ne pravi planove, jednostavno – živi.

Ono što znam je da nikada neće dati na sebe, da nikada neće pitati koja je cena da bude svoja. Jer, kako se drugačije živeti može? Nego da budeš svoj?

Takva je moja Dea. Drugačija i posebna. Svoja. I srećom, i moja.