OBLAČIĆI KAO KOLAČIĆI


U detinjstvu, kao i mnogi drugi, nisam dobila gotovu paletu boja. Morala sam sama da je pravim. I u toj paleti, posebno mesto, od kada pamtim, zauzeli su oblaci na nebeskom prostranstvu.

Oblaci 2Kako sam znala da se mentalno i psihički vraćam na moj put, da napuštam svet neuroza, kukanja, mučnine jer ne umem da kažem ne, premora? Kada sam se vratila belim putnicima iznad nas. Kada sam opet umela da zastanem, izgubim osećaj telesnosti i zaplovim  prostranstvima bez vremena i prostora, bez ikakve želje da se pokrećem i menjam.

Kada smo odrastali, naši roditelji nisu mislili kao mi danas da treba zabaviti decu, već su nas puštali da se zabavimo sami. Igračaka je bilo, ali ni približno kao danas. Telefon, priključen na metar kabla, naravno kod ulaznih vrata, koristili smo za kratka dogavaranja i razgovore s familijom. Izlazili napolje bez prethodnih dogovanja, jer, uvek je nekoga bilo u parkiću.

A i kada smo bili sami, nalazili bismo načine da se zabavimo. Moj je bio – posmatranje neba.

Oblaci 1Često sam bila sama. Mislim da mojima nikad nisam oprostila što sam jedinče, što uvek moram da tražim društvo za igru, nemam s kim da delim, da se svađam, sestrinski zagrlim.

A moji su radili. Kada nisu radili, onda su se družili. Čim sam malo porasla, puštali su me da, iako fizički to nisam bila, zapravo budem sama. Da radim šta mi padne na pamet.

A ja sam volela – nebo. Sećam se, ležim na plaži dok mama nešto radi s prijateljicom u njenoj kući. Sama, jer je reč o privatnoj plaži. Nema kafića, muzike, ljudi. Tu smo sami more, kamen, ja i nebo. Zagledam se tako, posmatram kako se oblačići pomeraju. Kako menjaju oblike. Stapaju se, pretiču. Postaju mede, mace, kuce, srce, morski talas…I tako sam mogla satima.

Oblaci 3Posebno sam volela one pufnaste oblake, one što tromo krstare nebeskim prostranstvima. Mnogo više od onih nalik prosutoj prašini, bez oblika.

Radila sam to na početku tinejdžerskih godina leti, iz čiste zabave. Nastavila tokom odrastanja u trenucima kada nešto čekam, razmišljam, kada pravim pauzu. Kako bih sazrevala, tako su i oblačići menjali smisao i njihovi oblici bili drugačije tumačeni.

Devedestih, tokom dugih pešačanja, i razmišljanja, podsticali su me na misli o prolaznosti, smislu naših života, ali i njihovoj lakoći postojanja. Ponekad sam imala utisak da mi svojim oblicima šalju tajne poruke odnekud. Pa bih se trgla i skrenula pogled daleko od njih.

Kako bih ostajala bez nekog dragog bića, tako bih ga tražila „tamo negde gore“. Želela sam i dalje želim da verujem da se krije iza oblačića ta topla duša koja mi nedostaje. Deka. Bake. Jedna Mina. Tetka. Galonja. Brada. Brnja, hrabri drug koji je otišao da brani dedovinu i stradao posle par dana. Slađin Dragan koji je tvrdio da se Beograd ne brani na Terazijama već na jugu. Ćerka jedne drugarice. Sin druge. Nekoliko kučića. Tata pre svega. Sa Mimi u naručju…

U jedom trenutku, odvukoše me obaveze daleko od ove nebeske igre. A onda, jednog dana…

Oblaci 3Onog dana kada sam po stoti put podvukla crtu u svom životu i upravo popisala zatečeno stanje. Kada sam, stojeći čvrsto na nogama, odlučila da, uz pomoć moje divne porodice, okrenem list. Da promenim stavove, odnos prema drugima da bi oni promenili svoj odnos prema meni, u danu kada su mi rekli da sam ozdravila ali da moram mnogo da se pazim.

Tek što smo kupili kuću u vikend naselju Beška, rešeni da tu, u prirodi saniramo posledice koje „moderno doba“ i ponašanje ljudi u njemu, ostavljaju na nama. Ležala sam u dvorištvu i osluškivala krošnje i crvrkut ptica. Nisam imala potrebu da se pomeram. Vreme kao da je stalo. Nisam više bila na zemlji, nisam osećala telo, ništa. Ležala sam i gledala – oblake.

Smenjivali su se oblici u brojnim nijansama bele i sive, raznih veličina, oni koji su mi izgledali blizu promicali su brže, oni iznad kao da su stajali u mestu.

Oblaci 7 (1)Gledala sam ih i videla obrise dragih lica, blagih i nasmejanih. I više ništa nije bilo važno. Pomislih kako sam uspela. Da se resetujem, probudim, da opet postojim. Ja.

Moje disanje pratilo je ritam njihovog laganog kretanja, i svakog narednog trenutka osećala sam kako premošćujem sve ono što me nerviralo, brinulo, vuklo ka dnu. A ne, na mene više ne računajte. Nisam više u vašem krugu manipulacije.

Od tada, svake nedelje makar u danima vikenda posmatram nebo. Danju, kada se oblaci nadmudruju sa suncem. Uveče, kada plešu u ritmu zrikavaca zajedno sa treperavim zvezdama.

Oblaci 6I tada osećam da smo mi i to nebesko prostranstvo – jedno. Jer tamo negde, svakog od nas, čekaju duše onih koji su nam značili tokom postojanja u ovoj dimenziji.

Da nas tamo negde iza oblaka čeka duga i most koji vodi do nje. Eno, odande mi maše Moj tata, levo rukom jer Mimi drži u desnoj. A ona me veselo pozdravlja repićem.

Ne verujete: Zvuči vam glupo? Baš mi je žao. Shvatam da ste, na žalost, ubili dete u sebi. Proverite ipak, možda još ima nade za vas.

Za početak, osamite se, umirite i samo posmatrajte. Oblačići će vam namignuti ako za vas još nije sve gotovo.