OBALOM MLADOSTI POSLE DVE I PO DECENIJE


Odoh za par dana, sticajem okolnosti i na poziv prijatelja, na Jadran. Onaj koji sam kao malena, sa nestrpljenjem čekala i plačući napuštala. Makarska, Baške Vode, Baško Polje, Tučepi…Odoh posle 25 godina na mesta koja sam oduvek smatrala rajskim. A zašto? Ko bi ga znao. Možda su zaista bila takva, a možda sam ih takvih samo videla.

Nema veze sa onim što danas odmor čini dobrim, brojem zvezdica hotela, bazenima, đakuzijima, suncobranima, ležaljkama…Ničega od toga nije bilo. Nije ni trebalo da bude. Suština je bila u drugim stvarima. I ne znam od čega da krenem…možda da tematski podelim u više priča?

Ili, od toga kako se uvek nasmejem kako se setim kako smo umeli da ručamo paštetu i grisine, kako bismo uštedeli za večernje zezanje. Pamtim, moja drugarica Željena iz Tuzle, Željko, Dragče i ja, ranom zorom oko 1 popodne kotrljamo se s peškirima preko ramena od kampa u Makarskoj ka plaži. Nosili smo uvek jednu kutiju cigareta, zajedničku. A u celofanu od kutije savijene novčanice. Neverovatno je da smo uvek imali o čemu da pričamo i kidamo od smeha, dok smo sedeli na peškirima prostrtim preko vrelog peska. Da, bez dušeka, ležaljki, suncobrana. To nam uopšte potrebno bilo nije.

Jedne godine, u vremenu bez mobilnih telefona, moji drugari i kolege iz radija, Željko i Dragoslav, rekoše da idu tokom leta da rade na razglasu u omladinskom kampu u Makarskoj. Nisam znala gde ću i s kim ići na more. Pozvali su me da svratim, ako hoću. I tako sam jednog dana odlučila da idem. Mama mi je kupila kartu za avion, bilo je glupo drugačije jer sam sama krenula na more, spakovala sve u jedan mali kofer i otišla. Trebalo je da nađem i kamp i njih, ali sam se snašla. Sećam se, u kampu je svako veče svirala „Galija“, znali smo se od ranije, iz radija, cela ekipa je bila smeštena tu, i još mnogo meni poznatog mladog sveta. Bili smo smešteni u bungalovima, malecnim, naguranim našim stvarima, spojenih kreveta da bi nas više stalo, jer ih je bilo manje nego nas. I ništa nam nije falilo. Uveče smo čekali u redu na tuširanje, jer su naravno tuševi bili van bungalova, i to je bilo u redu. I tuševi i toalet. Posle je sledila večera, pre svirke i provoda, inače naš jedini normalni obrok jer smo bukvalno svakog dana doručak – prespavali, jutarnju kafu pili u vreme ručka, a popodne grickali, tek da se ne onesvestimo od gladi.

Tamo sam upoznala moju Željenu iz Tuzle, nemam pojma kako se tu stvorila, i od prvog trenutka smo bile bliske kao da smo zajedno rasle. Bile smo iste energije, godina, mladalačke ustreptalosti i neopterećenosti. Bavila se plesom i neprekidno je bila u pokretu, uvek s osmehom na licu. Nisam bila devojčurak koji na more nosi štikle, haljine, šminku, moja dvojica drugara su već dugo bili ekipa sa kojom sam provodila vreme i u Beogradu, moja dva „ramena za plakanje“, starija braća čije je prevrtanje očima govorilo da sam opet „prolupala“. S njima sam bila uvek i svuda bezbedna, njihov ženski ortak kojeg su svuda vukli sa sobom.

DSCN0757 - kopija Ne sećam se koliko nas je obično uveče, pod borovima, sedelo za stolom, sigurno ne manje od 10. Ne pamtim ni kada bismo dolazili na spavanje. Taj deo mora bio je krcat mladima kao što smo mi bili, uniformisanim u obične majice, šorceve ili farmerke i patike. Cevčili bismo jednu kolu, normalno iz flašice, celo veče, obično stojeći u krcatim kafićima. Postoji li još „Pjer“ i onaj drugi, kako se beše zove? Na letovanju se ostajalo dok se ima para. Čekalo svakih par dana u redu ispred javnih govornica da se javi roditeljima. Pare su se dizale s računa u poštama, imali smo neke poštanske knjižice na naše ime, sa kuponima koje bismo popunjavali, davali šalterskim službenicima i podizali napisani iznos. Do poslednjeg kupona te godine stigla sam, ako dobro pamtim, posle skoro mesec dana, a podignuti iznos bio je namenjen za povratak kući. Koristili smo samo dinare, tada kurs jakih valuta nije bio važan, pa nemam pojma koliko bi takvo letovanje danas koštalo. U to vreme sam već honorarno radila, i znam da sam mogla sama sebi da platim boravak na moru. E sad, koliko bi to danas vredelo, u novcu, ne znam.

Znala sam dobro taj deo Jadrana, veći deo letnjih raspusta provodila sam mahom na tom delu rivijere, što s roditeljima što sa društvom. I sada osećam u nosu taj poseban miris, spoj mora i borova, vetrić koji kao da je uvek pirkao, vidim malene izloge duž šetališta. Možda to i nije bilo tako divno koliko smo mi bili drugačiji, koliko su nam bile važne druge stvari.

Fotografije iz tog perioda nemam. Nismo imali čime da se slikamo, a nije nam bilo ni važno. Slike smo sačuvali u sećanjima. Nismo ni sanjali da će nam jednog dana nedostajati fotografije na papiru, kao uspomena na te divne dane mladosti, slobode i neverovatne energije i opuštenosti.

Poslednjeg boravka tamo se sećam s manje radosti…između ostalog i zato što je bio poslednji. Posle su nam mladost prekinuli i naterali da odrastemo. Do Makarske sam išla preko Tuzle, prethodno boraveći par dana u tom gradu kod moje Željene. Zajedno smo doputovale u Makarsku. Turista je već bilo manje. S nama je tog leta u kampu bio i Petrući sa celom porodicom, i svaki put me zezao kada sam u kafićima, posle popijenog espresa, grickala plastičnu kašičicu. Uvek bi zvao konobara, i govorio: Dajte joj molim vas još jednu, voli da ih jede. Sećam se, jedne večeri, a možda je već bila duboka noć, dobacivanja lokalnih momaka na račun mog govora. Nije im se dopalo što su shvatili da dolazim iz Srbije. Meni se nije dopalo što im je to bitno. Ali sam ćutala. Svi smo ćutali. Sreli smo se te večeri s nekom ekipom iz Sarajeva, rekoše da preterujem, da mi se učinilo. Jer, njima nije smetalo odakle smo. Bio je to jedan od poslednjih dana kada nas nije određivalo mesto rođenja i nacionalna pripadnost…i jedan od poslednjih kada je more u Makarskoj tako posebno mirisalo, uz borove i obalu posle koje smo smo se uozbiljili…

Kada i tada, meni ni danas zaista nije bitno gde je ko rođen. Moja Željena je u godinama koje su sledile iskusila i goru stranu tog u mojoj svesti, lažnog problema. Moja divna Hrvatica, iznad svega moja drugarica, kao što sam i ja bila njena.

11745352_10207330230518725_1091968965049298248_n

Italy, 2015.

Ono što se posle tog leta dešavalo, samo nas je privremeno odvojilo. Ulupali smo preostale godine mladosti u ono što nismo ni hteli ni zaslužili, borbu za golu egzistenciju, opstanak i zdrav razum. Znam gde su i Željko i Dragče i Željena. Znam da su dobro. Svi imamo porodice, decu, njen sin i moje cure su već veliki, deca mojih drugara su malo mlađa, posebno Dragčetova. S njima dvojicom, jer su mi ovde blizu, kad se čujem kao da nije prošlo više od dana od poslednjeg susreta. Ona je ponovo u Bosni, ali zahvaljujući novim tehnologijama znamo sve jedna o drugoj.

Svi smo dobro, osim što…pa, volela bih da smo imale prilike još koje leto da igramo lambadu, ona i ja, da svi zajedno stojeći pijemo kolu na rivi. Setila sam se. Drugi kafić zvao se „Beti“. Odoh da proverim da li je još tamo. Ne znam da li je ikome sada bitno odakle sam, ali znam da me ako i jeste to više ne pogađa. Možda će mi biti malko žao, što ne zna da je to toliko nevažno, u ovim našim jednim jedinim životima. Prekratkim za sve osim za ljubav jednih prema drugima, onome što nas okružuje. Jer, nama i dalje nisu bitne zvezdice i ludački opremljeni hoteli i plaže, već ono nešto. Recimo, miris mora i borova.

One comment on “OBALOM MLADOSTI POSLE DVE I PO DECENIJE

  1. Željka Zebić on said:

    Thank you so much:)