Ni levo, ni desno


Došlo neko ludo vreme. Kad ništa ne moraš a u stvari moraš, više nego ikad. Pa probaš da ne moraš, ali te stalno podsećaju da će ti biti krivo što se nisi naterao da moraš. Jer, iako to nigde ne piše, to da moraš, drugi misle tako. A ono što drugi misle, a ne ti, e to ti je jedino ispravno.

Ti možeš biti za vlast. I to je u redu, neki te vole, neki mrze.

Ti možeš biti za opoziciju. I to je isto u redu, opet te jedni vole, a drugi mrze.

Ali ne možeš neutralan. Onda te svi ne podnose.

I jedni i drugi misle da si u tajnim vezama sa onima što misle suprotno od njih. Ili to, ili si ozbiljno lud. Glumiš. Kako je moguće da nisi ni tamo ni vamo?

Ko ti je dopustio, luda glavo, da politika ne bude centar tvog života? Toliko ti je dobro, a? Znamo mi takve, te što ćute jer kao ne daju da im životi izgube smisao, a ovako muljaju s onima što su protiv nas…

Jednostavno, moraš da se izjasniš. Mani ti ta tvoja ustavom zagarantovana prava na slobodu izbora i pravo da ne pričaš po ceo dan o političkoj situaciji, komentarišeš i kritikuješ sve redom.

Da li je to normalno da ćutiš? Naravno, nije. Ni normalno, ni moderno. Samo vrlo, vrlo sumnjivo.

Ne možeš da gledaš svoja posla. Nije moguće da ti ništa ne smeta.

I to što se smeješ, da znaš, to ti je sigurno od lekova, promeni terapiju. Ne piješ lekove? Onda je od alkohola, sigurno. Ne piješ? Ijao, jadničak, tebi se nešto pomešalo onda u glavi…

Nisi normalan, da jesi, bilo bi ti jasno da ne možeš da ne izabereš na čijoj si strani. I moraš to glasno stavljati svima do znanja, naravno, s pregrštom uvreda na račun drugačijih To ti je gore nego da stalno menjaš strane, ćapiš od jednih, pa od drugih, bučno kritikuješ jedne a u tišini radiš za druge. I to ne da radiš, nego prolaziš bolje od onih koji su mnogo manje vidljivi od tebe.

I to tvoje: „Pustite me na miru“, to ne važi. Kako spavaš tako neopredeljen, života ti? Kako uopšte postojiš a da ne pominješ imena onih koji vode državu, vodili su ili samo to oduvek žele ali do sada nisu imali prilike, kako? To je život bez smisla. Mi znamo. Mi u to verujemo. Dakle – tako je i nikako drugačije.

Pa i ta priča: “Ja ne umem da mrzim“, ma – kome ti to pokušavaš da prodaš? Ili voliš ili mrziš, šta ti to znači da je „ne voleti“ neki treći pojam? Nije, to je sinonim za onaj drugi.

Ne možeš gledati utakmicu sporta radi. Ne! Moraš navijati za jednu stranu, ali tako da se podsmevaš protivničkoj ekipi. U sportu niko ne pobeđuje, on, a tako pišu i mediji, ubija, gazi, razvaljuje, uništava. Ko ne zna, pomislio bi da je izveštaj s ratišta a ne sa sportskog događaja.

Ako ti se ne sviđa program na nekoj od televizija, ne smeš jednostavno pritisnuti broj drugog kanala na daljinskom. Moraš da gledaš ono što ti diže pritisak, i to tako da istovremeno rafalno ispaljuješ komentare na društvenim mrežama. Bez ijedne lepe reči, molim, samo kritika, kritika, kritika.

Ako nešto i ne znaš, šta ima veze? Zauzmi, čoveče, neki stav, imaj mišljenje, kao da je važno da znaš o čemu se radi, kao da se iko udubljuje u suštinu i proverava da li je to tačno ili je neko bez obraza sve lepo izmislio da bi postao popularan on, ili to što radi.

I ta fora da to nisu stvari o kojima želiš javno da pričaš, to je jedna obična budalaština. Praviš se važan, je l? Nisi ti zbog toga bolji, ti se gori od drugih.

Čuješ crvkut ptica. Hvališ neke filmove, predstave, zanimljive događaje i mesta, talentovane ljude koji se kao ti, kobajagi, ne bave politikom. Pričaš gluposti da deliš ljude na dobre i loše, a znaš da ta podela ne postoji, već one po novčaniku, poziciji u javnosti, veri i granici. Ne budi bezobrazan, mislimo na državne a ne te druge granice koje pominješ! Otkud u glavi granica, svašta…

Ti, što se smeškaš, slaviš, čestitaš. Ti što putuješ i svojim očima stvaraš sliku o svetu umesto da se lepo, kao čovek, o svemu informišeš na internetu. Ti koji dozvoljavaš drugima da misle drugačije, umeš da ih saslušaš i nemaš želje da ih ubeđuješ da misle samo i jedino isto kao ti.

Ti nisi normalan. Ne, stvarno s tobom nešto nije u redu.

Postojimo „mi“ i postoje „oni“. U politici. Ukusima i kada je u pitanju hrana, i kada je reč o knjigama, filmovima, zabavi, veri, kulturi, tradiciji, odeći, modi, porodici, partnerima,ma kada je je bilo šta u pitanju. „Vi“ treći ne postojite.

Cipele ili ti se sviđaju ili su odvratne, vidi na šta liče, koja će budala ovo da kupi. Ne mogu samo da nisu po tvom ukusu.

Ako jedeš meso ti si stopostotni ubica i manijak. Ako ne jedeš meso onda si sektaš, paseš travu, imaš mentalnih problema.

Ako imaš auto, onda si se nakrao. Ako nemaš, onda si nesposoban da zaradiš.

Ako na kukaš na posao, to je zato što je tebi lako, sve si sredio preko veze, baš te briga. Ako kukaš, tebi bre uvek nešto fali, baš si naopak čovek.

Mani se toga da je lepo kad pada sneg, jer nije. Kukaj! I to što sija sunce, to ne valja, sad će da otopi onaj sneg i biće blata! Pa i kad danima ništa ne pada i toplo je, komentariši, virusi će nas ubiti sve, šta ćemo jesti ako ne bude hrane, a neće je od ove suše biti!

Sad je poslednji trenutak da se promeniš. Eto, kreni od pljuvanja svih i svega, nema veze ima li smisla. Izaberi stranu i udri!

Zašto nećeš da izabereš? Šta ti se ne sviđa? Kako, ne kažeš da ti se ne sviđa, pa čim ne biraš znači da si protiv toga! Kako, nećeš da kažeš, kako nas se ne tiče, kako ne razmišljaš o tome? Nego na šta, nesrećo, trošiš vreme?

Mora ti u nečemu život proći! Neće valjda u lepoti postojanja, pravu da sam biraš čime ćeš ga ispuniti i kako trošiti…

Vi što ne želite da birate ove ili one, e, vi ste najgori! Čuj – svoji! Svašta! To ne postoji…