Nema izbora kad je previše izbora


Da li vam se desilo da nešto želite, tražite, ali od prevelikog izbora na kraju ne izaberete ništa?

Meni jeste. Ne jednom. Zapravo, dešava mi se stalno.

Dok je bio prvo jedan, zatim dva a onda dugo samo 3 TV kanala, čini mi se da smo normalnije gledali televiziju. Znaš kada šta počinje, nema biranja, ili to ili ništa. Sedneš i gledaš, a kada završi ustaneš i ideš dalje.

Sad, em imamo daljinske pa nam je upravljanje televizorima lakše, em po par stotina kanala, i izgubimo silno vreme listajući ih, a da zapravo ne gledamo ništa. Ništa nam ne privlači dovoljno pažnje, nije zanimljivo, nije vredno vremena za gledanje.

I zato što je izbor preveliki, ali i zbog toga što je sadržaj televizijskih programa u najboljem slučaju prosečan, uglavnom znatno ispod njega, i zato što svi liče jedni na druge.

Kad god imam mogućnost velikog izbora, ja ne izaberem. Garderoba i razne sitnice? Prepune police ogromnih radnji, sve šareno, blješte proizvodi, reklame, cene, popusti. Gledam. Ponešto mi i privuče pažnju dužu od 2 sekunde.

I uglavnom izađem iz prodavnice praznih ruku…

Nešto mi se smuči, kao kada se prejedeš slatkiša, i treba mi svež vazduh.

Zato izbegavam sate kada su te neke noći popusta i super ponuda, posle radnog vremena, vikende, dane ekskurzija, sajmova.

Ali, to nije jedini razlog. Drugi je i to što imam utisak da kada je ponuda velika nekako je i njen kvalitet proporcionalno lošiji. Svega ima a zapravo ničega nema…

Imam još jedan, krajnje lični razlog: dešava se da bih ja sve to kupila. Ali to nije moguće. Nemam para i prostora i potrebe, realno, za svim tim.

Pa me onako zbunjenu kupiti ili ne, muž pita treba li mi, a ja mu iskreno kažem da ne treba, ali želim, hoću. Ne treba meni nego onom uspavanom detetu u dubini duše.

Ponekad, prepreka je i to što taj neki veliki izbor za mene predstavlja ogroman mentalni skok. Kada odem u drugu zemlju i vidim prekrasne prodavnice sa sjajnom ponudom, pa mi se od toga zavrti u glavi.

Uvek takva mesta posećujem dva puta. Prvi da bih videla šta sve ima, a drugi da bih, nakon što sam se stabilizovala, ponešto i kupila.

S tim vraćanjem na „mesto zločina“ je uvek problem. Ja, naime, samo mislim da sam zapamtila gde se šta nalazi. U stvarnosti, sve prodavnice moram da obiđem ponovo, jer mi se sve pomešalo u glavi.

Ali, ne mogu drugačije. Šta ako nešto kupim odmah pa kasnije naletim na nešto lepše, korisnije, povoljnije?

Tako i sa daljinskim za televizor. Listam kanale, pa onda svaki od njih vrtim napred i nazad, pa kao nađem neki film koji bismo mogli pogledati, idem dalje samo da vidim da nema nešto bolje…I kada zaključim, posle pola sata, da nema, ne mogu da nađem ono što mi je bilo simpatično!

Moj Vladimir, opet, voli da kupuje na prvu, sad i odmah. Lepo? Treba? Hoću? I kupi. I desi se da ubrzo nađe i lepše i korisnije i bolje. Ali kasno.

Pa onda ili budemo samo delimično zadovoljni, jer znamo da ima i ono što bi nam više koristilo i radovalo nas, ili kupimo i to drugo. Zato za mnogo stvari imamo i rezervu, to je obično onaj prvi, lošiji izbor.

Starija ćerka ide u drugu krajnost: ako u pekari bira između dva hleba, to može i da potraje, dok ne odluči, a teško se odlučuje i uvek misli da je možda onaj drugi bio bolji.

Svesna svoje nesvesti, a zahvaljujući novoj tehnologiji – internetu, i onoj staroj – papiru i olovci, često biram prvo u svojoj glavi. Proces izgleda otprilike ovako.

Nešto mi treba. Da se ne lažemo, uglavnom ne treba ali želim. E sad, možda sam tu potrebu stvorila u svojoj glavi, ili to nešto negde videla, od nekog čula.

Pa tražim to isto na netu, čitam komentare valja li, ako ih ima, gledam prodaje li se još negde, ima li sličnih proizvoda, recimo. Na papir beležim adrese koje su mi zanimljive, nazive proizvoda, pišem tabelu za i protiv.

Onda par dana, onako, u groznici, razmišljam bih li, a možda i ne bih…

I pošto nisam normalna, obično bih. Odem. Kupim. Ili naručim.

Pita me momak u knjižari da li želim i neke knjige, jer mi je korpa puna sitnica koje su im prateća roba. Neću, dečko, toliko ste ih naređali da gledajući te gomile zapravo ništa ne vidim. Ja knjige kupujem tako što uđem na vaš sajt, i mogu od jutra do mraka da biram šta ću kupiti, natenane.

Obaška što su vam u prvom planu naslovi zbog kojih mi je žao što znam da čitam i pišem…

Prevelik izbor, previše mogućnosti, to nije dobro za mene.

U potrazi za farmericama, obiđosmo nekoliko „vau“ prodavnica. Ne kupismo ih. Tanko, ukoso krojeno, kao, modela onoliko a zapravo – ništa. Recimo, dugmići plastični, već vidim kako će da se otope i na 30 stepeni, a cena kao da su sa pozlatom.

A ja tražim samo farmerice, crne i plave, normalne bre, 2 nogavice, gornji deo da ne bude ni mnogo ispod kukova ni mnogo iznad pupka, nego onako u sredini, da struk bude – na struku. E to nema. Ima svašta, ali to ne.

Od stotina čokolada, koliko ih ima i ukus – čokolade, ili su sve dobro napravljene imitacije?

Od gomile filmova, u koliko zaista dobro glume, scenario ima smisla, sadržaj nije loša kopija nekog drugog filma, i vredan je pažnje?

Od hiljada modela mobilnih telefona, koliko je onih koji neće početi da se kvare dan nakon što istekne garancija?

Znam. Teško je biti kreativan, živimo brzo, sve se oko nas zahuktalo, svega previše. Kako se izboriti za pažnju? Cenom?

A kad spustiš cenu, izgubiš na kvalitetu. I tako, sve je više svačega po sve nižim cenama i sve lošijeg kvaliteta.

E da mi je opet onaj jedan TV kanal, pa kad sednem da gledam, da nešto i vidim. Ovako, listam u agoniji u kojoj se smenjuju krv, zadnjice, silikoni, kreštavi glasovi sa govornim manama, šljokice i butkice, zabrinute face političara, pretnje, mržnja, razne krajnosti.

Jer je važno u moru svega biti primećen. I kupljen. E sad, koga briga treba li to nekome, ima li smisla i vredi li.