Neki sebi dozvole previše


Ima tako nekih dana kada se za tebe, kao muve, lepe neki nevaspitani ljudi. I kada tebi baš i nije dan, pa im brže i jače uzratiš.

Šetali smo pse i zastali kraj piljare. Naši psi imaju po 3 kilograma težine. Mnoge mačke su veće od njih.

I po ulicama iz vodimo na kratkim povocima, jedva su metar dalje od nas.

I znamo da ima ljudi koji se plaše pasa. To je sasvim u redu. Zato, kada ima mnogo ljudi, mi naše pse ili uzmemo u ruke ili se sklonimo sa strane.

Vlada je Konija sklonio, a ja sa Bekom u rukama trpam povrće u kesu. Pored mene staje gospođa koja psa u mojim rukama ne vidi jer je okrenuta ka Koniju. Koji je ne primećuje, ali hajde.

Odlazim da platim i ona tada vidi i Beku i promumla ono standardno gospodski „jebale vas te džukele, bolje decu da šetate“.

A što ja umem da odlepim! Gledam je ledenim pogledom i pitam:“Šta ste rekli?“ Ona ćuti. „Ponovite to što ste rekli“. ona mumla nešto kao „ništa, ništa“. Ja naravno ne odstupam:“Alo, ovo i jesu psi naše dece. A koga Vi šetate?“

Jasno mi je da ima averziju prema psima, ali naši je nikako nisu ugrozili. Ne podnosim to prodavanje pameti i te idiotske izjave da je bolje da šetamo decu koju, jelte, očigledno nemamo jer imamo pse. Ko ima decu nema pse i obrnuto.

I šta će psi kod piljare? To nije higijenski. To što hranu ne dotiču i što ja stavljam u kesu sve što dotaknem, za razliku od gospođe koja je dobro prepipala sve što se dodirnuti moglo, i normalno, samo delić od toga i stavila u kesu, to nema veze. Čak joj je par krompira i ispalo na ulicu, ležerno ih je podigla i vratila u gajbu da ih neko drugi kupi.

Ne, njoj je smetao moj psić u onoj mojoj ruci kojom hranu ni pipnula nisam…

Zapravo, ko zna šta je njoj u stvari smetalo. Možda zna ali to potiskuje, a možda i ne zna pa fercera komentarima ne bi se osetila boljom, važnijom, pametnijom.

Mnogi to rade. Krenu da prodaju pamet drugima, najstrašnije je što to rade kroz naredbu a ne molbu. Nipodaštavaju svet oko sebe. To su ljudi uvek sigurni da su samo i jedino i isključivo oni u pravu.

I da sami oni imaju sva prava.

Ali, ima i nas ludaka koji se ne damo.

Par sati kasnije, ja u banci. Tamo je red, po običaju. Pokušavam da vidim da li im je klima uključena, jer bih rekla da ne duva, a počinje da me obliva znoj i fali mi kiseonik. Ali stojim i trpim.

Njih tri rade toliko sporo da svi u redu postaju nervozni. I svako malo ustaju i negde odlaze, ili se domunđavaju nešto ili prčkaju po nekim papirima. Najmanje rade sa strankama. Da izađem iz reda ne mogu jer čekam za moju majku. Treba da joj podignem penziju a uplata bila još pre par dana, ali sam u banku došla danas da bi, eto šale, izbegla redove.

U banku ulazi žena izgleda i godina rekla bih taman za status starije žene, ali ne i babe. Teatralno se gega i seda. Privlači mi pažnju uzdisanjem i mahanjem ruku kao da će da poleti. A ja dramu van pozorišta ne volim. Ali znam da je prepoznam.

I naravno, čim se prvi šalter ispraznio ona skokom tigra prolazi pored svih nas, kao da ne postojimo, i počinje nešto da priča službenici. O majku ti…

„Alo, kuda?“, pitam ja a dobacuju svašta i ostali. „Ajmo lepo nazad u red“.

Ona se pravi gluva i moram da joj priđem i zagledam joj se u facu. Ponavljam sve ispočetka, s tim što pitam i dežurnog što se pravi blesav i ne reaguje, kad već za to prima platu.

On se izvinjava da nije video i prilazi dotičnoj.

Kreće tužna priča kako je stara i bolesna. Ne padam na te fore jer je bila nevaspitana. Kažem joj da i ja čekam za nekog još starijeg i bolesnijeg, te neće moći preko reda nikako. Čekaju je deca kod kuće. I mene čekaju. Žuri, nema vremena. Eto, i ja isto.

Ne odustajem jer imam utisak da je ona sebi dala za pravo da nas ignoriše. Ne izgleda staro i bolesno, naprotiv. Ima i ogromnu energiju da se svađa sa nama.

I najvažnije: nije lepo pitala i zamolila da je pustimo. Mislim, moj odgovor bi svakako bio ne, ali bih bila pristojna. Ovako, nemam snage za to.

Epilog je da je nismo pustili pa je ona besno psujući i proklinjući svu moju familiju i mene izašla iz banke, uz pretnje da će otvoriti onda devizni račun u drugoj banci.

Zašto ne dam nikome preko reda? Zato što mene ni trudnu s malom decom niko nikada preko reda pustio nije. Nisam ni tražila. Zato što većina nas nije došla u banku da se zabavlja već obavi neki posao i ide dalje. Zato što je svakome od nas svaki minut dragocen, mlađima više zbog ostalih obaveza, starijima više zbog zdravlja. I zato što ako krenem da puštam preko reda nikada neću stići do šaltera.

A najviše zato što ne volim kada se neki ponašaju kao da samo oni imaju sva prava. Nije ni meni uvek sve potaman, ali ćutim. Nikome nije. I sad neko treba da me zatrpava nekim svojim komentarima i ponašanjem ne bi li me unizio, učino da se potuljim, osećam jadno? E neće da može!

I to me toliko nervira da reagujem baš drsko i nepristojno. Ne bih, ali svakodnevno srećem one koji ne koriste reči poput molim, izvinite, koji ne pitaju već odmah zaključuju, jedva čekaju da se nad nečim zgražavaju, cokću i komentarišu.

Totalno nesvesni da postoje i oni drugi ljudi spremni da reaguju. Oni koji nikome ne daju da im pokvari dan. Recimo, ja. Moj jezik je uvek spreman da me odbrani.