Neke stvari ti ne ginu


Sećam se da je moj otac, s bolnim izrazom lica, ponavljao kako mu ništa žalije nije nego što, i sto diploma da imam, neću umeti da izbegnem ribanje WC šolje. I kako bi moja majka uvek pitala kako to da mu nje, po istom pitanju, nikada nije bilo žao. On bi se ćuteći nasmešio, na licu mu je pisalo da pita gluposti.

Ima ko to može da zaobiđe. Platiš nekog da riba umesto tebe. Ili ne gledaš kakva je situacija unutra.

A ima i nas nekih kojima niko drugi ništa ne može da uradi dovoljno dobro. Sve nam se čini da je samo sve zaliveno hemikalijama bez trljanja, odnosno zavlačenja ruke u taj kritični prostor. I onda, naravno, sami to radimo.

„Što vučeš to, teža torba od tebe.“

Ma, neka me. Sad da objašnjavam da nisam prisiljena da teglim s jezikom do poda ne vredi. Da kažem da ne samo što je Zebić doneo sve što sam stavila na spisak nego i imamo u kući svega, bilo bi bezveze. Jer, ostaje opcija da nisam normalna.

Samo sam otišla „nešto“ da vidim, po onu jednu stvarčicu. I onda…daj da pogledam ovo, pa ono, pa „iju na ovo sam zaboravila“, vidi sveže, vidi na sniženju…Tek, evo mene, ličim na magarca, na svakom ramenu torba kao da se selim.

Naravno, u tom teretu ima svega, ali se vrlo retko dogodi da je tu negde i ono po šta sam otišla…Zaboravila zašto sam krenula u prodavnicu.

Još išla peške, računam, šta je to, par stotina metara. Istina, kad ideš praznih ruku i planiraš da kupiš to nešto malecko.

Budale treba svuda da idu autom, kad već nemaju kamion.

I da ponesu naočare za zid, ako imaju dioptriju za čitanje. Zato što proizvodi imaju etikete i deklaracije. Koje nisu tu bez razloga. Recimo, na njima piše o kojoj je veličini reč. Ako ih ne ponesete, a ne podnosite probanje odeće u kabinama, razvlačenje komada odeće rukama nije dovoljno. Ne samo zato što ste ćoravi nego zato što to nije realno.

Još ako samouvereno ostavljate račune po prodavnicama jer vas nervira gomilanje tih papirića u novčaniku (sve mislite novčanik buckast od novčanica, kad ono nema ni dinara, sve sami računi), naočare su obavezne.

Uzeti umesto broja S komad veličine XL i ne moći ga zameniti je sasvim očekivano. Ne pitajte kako znam. Iskustvo. A naučila sam i da ne pomaže kada to nešto stavite da se pere na većoj temperaturi da bi se skupilo. Zato što se ponekad desi suprotno – ohoho, eto nama veličine 3XL. O nijansama boja i njihovom čudnom miksu ni nalik onom pre pranja da ne pričam.

Naravno, čak i ako imate naočare na glavi, i lepo vidite sve što treba, ali ste rođeni prepametni, onda vam ne gine čitav niz gluposti. Piše lepo, još kad bi imao neko strpljiv to da pročita, pa da ima i smisla. Neko kome se ne žuri, ko sve zna, misli da je sve jasno iz prvih par reči.

Mislim, kakva je to filozofija – posaditi luk? Da ne gubim vreme do kraja da čitam, sve odradih kako treba, naravno, ignorišući preporuku kada se sadi. S obzirom na neutemeljeno samopouzdanje, odlično sam prošla.

Izrastao luk. Sad ćemo ga jesti, samo da ga izvadim iz zemlje. Kako? Šta kako, to što sam gradsko dete i što nisam čitala uputstvo do kraja, ne znači da sam glupa. Nego preglupa.

Povukoh one zelene peruške kao manijak, uverena da će i bela glavica krenuti iz zemlje. Evo sad će! Ostadoše mi peruške u ruci a ostatak tu negde, pod zemljom. Posle pitam one što su za mene doktori nauka kada su ove naizgled banalne stvari u pitanju.

Bile su pristojne, nisu mi se smejale. Luk se ne čupa, otkopava se. Ko hoće da ga sadi, ne može da misli da zna.

I ne samo za ovo, za štošta u životu od čega teško da možeš pobeći. Posebno ako nemaš tim osoblja koji radi za i umesto tebe i ako ne živiđ s roditeljima kojima si malo dete i u uzrastu kada ti se i tinejdžeri obraćaju sa „Vi“.

Ako ne misliš da se lečiš od koječega za par godina, neizbežno je da spremaš hranu. Da ne bi svi bežali od tebe jer smrduckaš, nije dovoljno da se kupaš, nego i da naučiš veš da pereš, a kada se osuši peglaš.

I ta rupa u kupatilu, ta s poklopcem, i to se ponekad čisti. Iz nje se vade male ale nastale od tvoje kose, sapuna, šampona, a vađenjem sebi pomažeš jer izbegavaš krečenje plafona komšiji ispod tebe. Jedna od te dve stvari ti ne gine, ti biraš koja.

Štošta ne biraš, jednostavno dođe vreme da postane neizbežno. Možeš imati ne znam kakvu titulu, zvanje, znanje, konto na računu, pobeći ne možeš. Stigne te kalendar i životni stil pre ili kasnije.

Najbezazlenije su bore i deo tela koji je čini se preko noći izgubio bitku sa zemljinom težom. Sve se to može ispeglati, podići, skratiti tako da drugi ne vide to nešto na tom mestu, ali ne možeš se ceo preparirati. I najvažnije: to što su izbrisani tragovi godina, ne znači da ih nikad ni bilo nije i da se više neće pojavljivati.

Ne gine ti bol u glavi, kočenje u leđima, odjednom odbojnost ili netolerancija neke hrane (eto, do juče, mogla sam kilogram da pojedem i ništa, ne znam šta mi je sad, kao kamen da sam progutala). Iz čista mira, posle ručka, onesvestiš se u uverenju da gledaš TV. Hrčeš u po bela dana, misliš sigurno je neki virus.

Sto posto. Nema to veze s godinama…

Kao što nema ni lipsanje posle prepešačenog kilometra, a nekad, čini se koliko juče tri sata pešačenje je za tebe bilo sitnica. Kešaš se o gelender već na prvom spratu, ima li lifta da otpuziš do njega?

Jeste, možeš da odlažeš te momente, ali ne možeš da sprečiš da se jednom dese. I možeš da ih prihvatiš kao deo života, nešto neizbežno i u redu.

Moj tata to nije umeo ni kada je on bio u pitanju, a tek je pomisao da sve to i mene čeka jednog dana za njega bila užasavajuća. Godinama me gledao u neizbežnim životnim situacijama koje su meni bile bezazlene a njemu strašne.

Posebno ono s početka priče. Stoji da ti ne ginu krpa i gumene rukavice, ali posle par minuta bar znaš da je čisto.

Ima stvari gde to ne pomaže. Možeš da upireš koliko hoćeš, fleke ostaju. I ne samo one. Onda ti ne gine da pustiš vodu i pomiriš se s tim da ne može bolje i drugačije.

Srećom, ne gine ti ni da počinješ da zaboravljaš, od onog „šta sam ono htela“ do brisanja nekih sećanja, ljudi i osećanja. Još ako su to stvari koje je i inače bilo dobro zaboraviti, milina.

Samo je važno da sve one lepote radosti ne izblede…Toga mi je žao. Da i njih neka voda ne odnese, da ih neko ne iskida, ispegla da se ne vide.