NEDOKUČIVOST postojanja


Što reče jedna moja: Oseća se neka teška, negativna energija u vazduhu…Ne, ne, ne. Nema veze sa mojom zemljom, politikom. Nego ljudima. Ovim delom planete.

I složismo se da se baš i ne snalazimo, da je došlo neko mnogo teško vreme, da čovek ma koliko se trudio ne može uvek da se zaštiti.

Da možemo da se radujemo proleću, žmurimo okrenuti ka suncu i upijamo toplotu njegovih zraka, ali nas život u trenu ošamari, ničim izazvan.

Ne pišem ja ovo zato što se meni nešto desilo, nego zato što se to nešto dešava nama. Zato što statusi na društvenim mrežama liče malo na bojno polje, a malo više na tablu sa čituljama. Prerano preminulima. Onima koje su izjeli kanceri, ekslodirali srce ili mozak. Onima koji su toliko toga još mogli i hteli.

Beše petak, lep dan, radan ali bez žurbe. Dan suncem okupan. Tipičan: red politike, red života i…jedan odlazak. Ne mogu da se smejem više. Prestajem da primećujem boje. U glavi vrtim film o tom milom i dobrom čoveku, onomad pridošlom iz Bosne. Red snalaženja, red neizvesnosti, brige pa lepih stvari. I tako godinama. Do danas. Jer ga više nema. Pitam kako. Kažu, ne pitaj, muka, borba.

Ceo dan sam bila, onako, ja to zovem: pomerena. Sabirala se i pokušavala da se resetujem. Teško je išlo. Nekako, nagomilale se loše vesti. Dva reda govana, red meda. Ne može čovek da izdrži uvek pritisak.

I tako, jedan od medova beše porodični odlazak u pozorište. Posle sto godina. Obično idemo po dvoje, troje, ali svo četvoro, eto, nismo dugo. Nas dvoje i njih dve devojke. Posle predstave, odosmo na piće. Nas dvoje samo zvanično sa decom, zapravo više sa nama ravnima. Sreća. Radost.

Pred nama je lep, topao vikend, prepun mirisa i zvukova proleća. Naš Koni 1. aprila slavi šesti rođendan. Neizmerna sreća. Neizmerna radost.

Subota počinje kraj Dunava, nas dvoje sa naša dva – psa. Kad deca porastu, ne treba očekivati da će uvek biti s nama. Kafa na terasi. Udišem mirise prvih cvetova. Ćaskamo. Naravno, listam društvene mreže na telefonu. I…

Sve prestaje i nestaje. Molim? Nisam sigurna da sam shvatila. Umrla je? Jeste. Kada? Sinoć. Kako bre? Pa onoliko je mlađa od mene, detence malo, sinak ne znam da li je 7 napunio. A ona, pre par dana smo se dopisivale, jer živi u Hrvatskoj, bila vesela, baš baš. Živi. Živela. Punim plućima. Dok je on nije spopao. Pa se borila. Izborila. Borila. Izborila. Menjala.

Misli, ishranu, prioritete. Radila na sebi. Silno i stalno. Topla duša blagog osmeha. Bez ijedne loše pomisli. Žena koja je volela život i sve što ga čini. Obožavana žena. Jedna od onih koje kad sretnete kao da je celog života bila tu kraj vas.

I sada, eto, nema je. Izgubila je tu bitku za koju nije ni govorila da je opet počela. Tu bitku u ratu koji je počeo ko zna kad. Jer, njen život lelujao je od Sarajeva, preko Beograda do Jadrana.

U osnovi ne bi bilo ni bitno, da ceo dan ne razmišljam o ovim našim prostorima kao ozračenim i ne znam čime sve zatrovanim. Dušama koje se bore da zasijaju, silovito brane i onda posustaju. Zlo je jače.

I tako, tek da pokaže ko je gazda, i da je život igra bez pravila, stiže jedna fantastična vest: ona se porodila! Moja carica je rodila devojčicu, i sve je proteklo onako kako treba!

Jedna je otišla, druga je došla. Tuga i radost se smenjuju, suze prepliću, mešaju gorko i slatko. Vrti mi se u glavi. Osećam se maleno, kao zrno peska.

Vežbaj, pazi šta jedeš, čisti misli, samo pozitivno, bez žurbe, pazi kad i kako spavaš, gde si i s kim si, nemoj ovo i ono, a ovo i ovo bi trebalo, ovo je dobro a ono loše, pardon sad je ono dobro a ovo loše…i kopaj i tragaj za uzrocima, vadi korenje zla iz glave i srca, i samo napred i napred…I gde?

Gde kad ti život kaže: Oooo, pa malo ste se zaigrali! Gazda sam – ja! I možete da dubite na trepavicama, konci su u mojim rukama…

Slomila me neka neobjašnjiva tuga. Da li bre stvarno svake nedelje treba da čujem da se ugasio život meni nekog znanog i dragog, nekoga ko je mlad, kome još nije bilo vreme? Da li stvarno svakog dana moram da saznam bar jednu lošu stvar, doživim jednu neprijatnost, nečije siljenje, sebičnost, nečije ludilo?

Ne samo ja. Mnogi od nas.

I zašto tako retko mogu da vršitim od sreće jer se rodio neki bebac, zato što neko slavi, zato što je neko uspeo, dosanjao svoj san, postigao nešto čarobno?

Na dve kile žuči tek par grama šećera…

Veče je. Tuga je ustuknula pred lepotom života i sasvim običnom do neobičnosti trenucima.

Jedna lepa, poveća ptica celo popodne sleće u naše dvorište. Sleti. Koni i Beka je vide. Pojure u njenom pravcu. Ona odleti na drveće. Oni se vrate na terasu. Ona opet sleti u dvorište. I sve ispočetka, hiljadu puta. Ptica je na grani iznad njihovih glava, oni je ne vide, laju u pravcu u kojem je odletela. Jednostavnost života. Lepota običnog postojanja.

Gledam u u zvezdano nebo. Koliko je mojih duša tamo, negde? Čuju li me? I šta je tamo sve? Gledam kako trepere, gledam u tu daljinu i nedokuvost. Ja, zrno peska.

I opet, skoknem na društvene mreže. A tamo, nepetost prešla sve granice. Jer, sutra su izbori. Ako glasaš za tog i tog ti si takav i takav.

Ne izjašnjavam se. Nikome, osim sebi. To je moje pravo. Ali me brine sva ta isljučivost, to da smo samo mi i niko drugi u pravu. Vređamo jedni druge. Namećemo svoje. Zaboravili smo ko smo bili, šta smo radili i govorili.

Neko reče: Samo da preživimo. Jeste. Ali, ja bih da živimo umesto što stalno nešto preživljavamo. Jer, tu negde iza ugla vrebaju zla koja će nas u trenu odneti u sećanje. Ako se svi sa svima posvađamo, ako zanemarimo sebe i druge, ko će nas jednom tražiti među zvezdama?

A život je tako nedokučiv, i zato, moj duboki naklon i molim te, ja bih da te udišem još dugo, dugo. I šaraj malo: baci tu crnu, nikakva ti je, daj one boje duge što si ih sakrio, negde.