Neću da znam


Kako može da te ne zanima? Pa, lepo, može. Što si bre takva? Kakva? Pa nezainteresovana, tebi je kao dobro, šta li. To kako mi je nije bitno, ne zanima me.

E tako ja skoro svaki dan. Na pola puta između toga da ipak objašnjavam kako sam, i da se pravim blesava. Jer, vidim sve i ne sviđa mi se ništa.

Ne sme ti biti dobro. Ne smeš biti srećan. Ne smeš razumeti. Voleti. Pružiti ruku.

Moraš da se podsmevaš, rugaš, kritikuješ, kukaš.

Moraš da se odrediš da li si za ili protiv, da li si partizan, četnik, ustaša. Ako to nećeš, ugasio si, svi će da te gađaju otrovnim strelicama.

A ja neću, i tačka. Mogu da se smejem ali neću da se podsmevam. Da glumim ne mogu ali hoću da se radujem. Mogu da kažem jednom, i da ponavljam po sto puta, ali da se slažem ili sukobljam, e to nemam volje.

Neke stvari su počele ozbiljno da mi stvaraju fizičku mučninu, malaksalost i umor. Uđu mi u centar za razmišljanje, a onda mi razbiju celo telo. Pa gledam i ćutim, trudim se da ne osećam.

Posebno od onih koji na svaku nečiju reč umeju da odgovore odmah „e nije tako, nisi u pravu“. Jesam li ja tebe išta pitala? Nisam? Pa što se izjašnjavaš? Svako ima pravo na svoj stav, svoju istinu, ugao posmatranja.

I baš takvi obično nisu u stanju da čuju kad ih neko recimo nešto zamoli. Oni su nekako iznad toga. Toliko su visoko da do njih ne stižu ni jasne poruke da nisu fer, da vidiš da te lažu i koriste i da ti je zato neprijatno.

Ali, kad misliš drugačije od njih ili pomisle da se to što pričaš odnosi na njih, a to naravno uvek čuju ne kao mišljenje nego njihovu kritiku, e onda oštre noževe.

Jesi li videla ono? Jesam. I? Šta i? Šta misliš? Ništa?

I kreće ludilo: kako bre ništa, pa to je strašno, pa onaj glup a ova kurva, pa to je laž krađa prevara, pa je l se ti to slažeš s tim, bla bla bla.

A ja ćutim. Ako sam na internetu, blokiram. Ignorišem. Dobro, ponekad se prekrstim i mrljam sebi u bradu: Bože blagi…Ali to je uglavnom sve.

I tako ponekad krenem da čistim folder sa blokiranim porukama. Majko mila, koliko ružnih reči i pretnji i uvreda! Zašto? E zato što neću da se dopisujem sa njima koje nikada u životu nisam srela, neću da pijem kafe sa nepoznatima, posebno muškog pola i najviše onima koji su tek koju godinu stariji od mojih ćerki.

Zato što sam ih blokirala nakon što sam ih prethodno više puta molila da me ne ubacuju u razne grupe, ne traže besplatne usluge iz domena posla, brojeve telefona prijatelja, novac „na par dana“, da objavljujem i lajkujem nešto što njima treba. I sve to nakon par minuta, sati, dana od kako se samo virtuelno družimo, ili nakon nekog kratkog površnog susreta u realnosti.

Baš sam zla. I baš baš me briga.

Nemam više vremena za ružne stvari. Nemam snage za mračne priče, objašnjavanja, ne želim da se osećam iskorišćeno, jadno, glupo.

Nemam volje da objašnjavam da ne moramo svi biti isti, da mogu da radim ono što samo ja želim, da mislim kako se meni sviđa, živim po svome.

Neću da znam ništa što me razočarava, uznemirava, što mi se nameće. Neću i tačka.

Imam previše godina da bih padala na prešećerene reči, razmenu mišljenja koja uvek preraste u ubeđivanje. Isuviše dobro vidim sva foliranja, dvoličnosti, laganja, svu sebičnost i sve obrte u ljudima kada ne radim i ne mislim ono što oni žele.

Ne da mi se sve češće ni da kažem da ignorišu ono što je deo mene i da se ljute jer neću da budem onakva kakvom me žele. Neću da se dopisujem satima, nemam bre vremena, ni volje, a ti se ljuti koliko hoćeš. Neću da šaljem lančane poruke, moje je mišljenje drugačije. Neću da lepim lažne i bajate vesti i zgražavam se.

Neću da mrzim druge narode a da nisam decenijama makla iz svog grada, nazivam lopovima one koji imaju više od mene, glumim fudbalskog selektora iz fotelje, vodim državu sa daljinskim u ruci opružena na trosedu, pljujem po seljacima na pijaci a da mi ni ljubičica u saksiji nije preživela nedelju dana.

Ma, neću ni da branim sve one koji brljaju, muljaju, šlihtaju se, biraju nemoralne prečice u životu, prostake i razne vucibatine, divljake i silnike raznih profila, lažove i razne iskompleksirane.

Moj izbor je da jednostavno za njih neću da znam.

Za mene, ne postoje. Ne vidim ih. I tačka.

Kako to može da ih ne vidiš? Pa, lepo, probaj. Ali znaš li ti…? Ama, ne znam. Neću da znam.

Radi. I nemoj reći da pričam gluposti, nego probaj. Meni radi, odlučno.

Jer, naučila sam sebe da ne znam. Kad ne znam onda to za mene ne postoji. A kada ne postoji, onda nije problem. I kada svako ne bi hteo da zna, onda to svakome ne bi postojalo, i vremenom bi to sasvim postalo nebitno i nestalo.

Eto zato je moja odluka: neću da znam.