NE VOLETI, NE ZNAČI MRZETI


Ja sam nemi posmatrač mržnje koja fercera svuda oko nas. Mržnje koja mi nije potrebna. Jer, ne mogu da je osetim. I ne želim. Mogu da volim ili da ne volim, ali da mrzim, ne mogu.

Recimo, ne volim što sve samo posmatram, trudeći se da do mene dopre minimum informacija. Ne volim što ne znam da li bi trebalo da reagujem, ili ćutim. Ne volim što ne vidim svrhu bilo kakve reakcije osim – ignorisanja.

Volela bih kada bi me neko čuo, da kažem: Hej, stanite, svi! Čemu ovo ludilo? Ali, oni koji ovako mogu da mrze, ne čuju i ne vide.

Ne mogu mrzeti, zaista. A nije da ne bih imala povoda. recimo, treba li da mrzim one koji su mi negde u Srbiji ubili jednog, i tamo u Hrvatskoj, drugog dedu? Jednog Srbi, drugog Hrvati?

Treba li da ne idem na srednji Jadran jer mediji objašnjavaju da nas mrze, a najveću neprijatnost uz povike „ubij Srbina“ doživeh pre par godina u Budvi, od meštana? Samo zato što je njihova vaterpolo reprezentacija par minuta pre toga pobedila naše momke. Pa eto, ni njih ne mogu da mrzim. Samo mi je žao. I da ne generalizujem, jer nisu to vikali svi, već grupa njih.

Strašan je bio avgust 1995. godine. Namestilo se da smo se baš toga dana iz Herceg Novog vraćali avionom u Beograd. I da smo videli kolonu nesrećnika. Kojima su usput prodavali sendviče i vodu, takozvani „naši“. I često mislim, zašto smo samo ćutali i gledali, pa shvatim da osim da se sukobimo s njima i izvučemo deblji kraj, ništa drugo ne bismo mogli.

I ne vidim neku veliku razliku između proterivanja komšija, pripadnika drugog naroda, iz domova od ovakvog dočeka sunarodnika. Mislim, ima je, ali nije velika. Jer i plića rana od svoga više boli…

Znam ja da je to bilo onih gladnih godina neizvesnosti. Ni ja nisam imala skoro ništa. Jednog ratnog dana, prelomnog u mom odrastanju, kada je majka završila u bolnici zbog preloma noge, otvorila sam frižider i videla samo teglu ajvara i teglu džema. Šta bih drugom mogla dati, kada ni mi imali nismo, a nije bilo izgleda da ćemo skoro imati?

Jedno vreme moja tetka, žena uvek spremna da prvo da drugome a njoj šta ostane, nosila je izbeglicama ono što smo mogli sakupiti, garderobu i obuću. Ubrzo ni to nismo mogli, prvo što tada nismo imali stvari kao danas, a drugo, jer su zbog smrtnih bolesti toliko smršali da im je sve bilo veliko…

Ne volim što se opet delimo. Na one koji mržnjom brane svoj narod i na nas, izdajnike. Na nas što smo se ove godine usudili da idemo na more, umesto da po ceo dan pratimo demagoške priče i zastrašivanja raznih stručnjaka. Da budemo deo trke ko će više koga više da uvredi. Nas, što smo imali prilike da poslednjih nedelja odemo na mesta na kojima smo shvatili da nije reč o čitavim narodima, već pojedincima.

Nas, koji smo svesni da briga putem medija ne može napuniti evo već 21 godinu prazne stomake ljudi iz kolone. Od kojih mnogi još uvek nemaju dom.

Nas koji primećujemo da isticanje pripadnosti nekom narodu nema smisla, ako se ponašate suprotno osnovnim vrednostima. Ako mrzite Hrvate recimo, a onda dozvoljavate da muškarci iz ljubomore ubiju ženu nedeljno u Srbiji. Ako ste protiv nasilja u medijima, a kad vam se nasilje prijavi nekim čudom ni jedna služba nije nadležna. Sem mrtvozornika, na kraju.

Ima nas što špartamo gore –  dole po bivšoj državi, i svuda čujemo manje – više slične priče. I nigde ne osetimo mržnju samo zato što smo Srbi. Iskreno, ni ne pita nas niko šta smo. Ali svi pitaju da li Beograd još uvek onako lep, a mnogi govore kako ovde često i rado dolaze. Svi pričamo o vremenu pre nemilih događaja i životu danas, o početku devedesetih ćutimo. Čemu? Što se mene tiče, svi smo ispali glupi. Sve su nas zajebali.

U celom svetu uče nas da siromašni mrze bogate, vernici nevernike, oni s juga one na severu, uče nas da se delimo, da komuniciramo oružjem, bukom, zlom. Tražimo krivce za pogrešne stvari na pogrešnim mestima.

I ko ne mrzi, taj se optužuje da ne voli svoj narod, da je dopustio sebi da zaboravi. Ne, nisam zaboravila. Nema dana da mi se makar jedna slika iz tih godina ne javi u glavi. Ali, nisam život zaustavila u toj tački. I ne mogu da mrzim, samo osećam da život mora ići dalje.

Pozivamo se na veru, a zaboravljamo ono:“Ko je bez greha, neka prvi baci kamen.“ Za svađu je potrebno dvoje. Ako jedan pokušava da zapali varnicu, a drugi uzrati dostojanstveno, varnica se neće zapaliti.

Ne mislim ja samo na naš odnos sa komšijama, mada se čini tako. Mislim na ludilo na planeti, čijim ulicama teče kriv nedužnih. Na to da su nas ograničili u kretanju strahom, a sad pokušavaju da nam ograniče i umove. Da nas, pod plaštom brige za svoj narod, emotivno unište. Da od nas naprave ljude koji samo mrzeti mogu.

Da mrzimo one koji više zarađuju, one koji imaju kuće, stanove, žene koje se šminkaju, one koje se ne šminkaju, oženjene, neoženjene, decu koja se igraju i bučna su, vlasnike pasa, mačaka, automobila, bicikala…sve koji nisu onakvi kakvi mi mislimo da bi trebalo da budu.

One što kače fotke s letovanja na fejsu dok se mi znojimo na poslu, one što slikaju večeru u restoranu dok smo mi kraj kompjutera sami, one što piši knjige, ili ih čitaju, sve koji ne pevaju kako se nama sviđa, jer, uče nas da smo samo mi u pravu. Sve ostalo zaslužuje naš zluradi komentar i nipodaštavanje, gde bi drugo, nego na društvenim mrežama.

Ne, stvarno, ne mogu ja mrzeti. Ali se ne osećam prijatno. Ja bih da se radujemo jer imamo čemu. Da pamtimo nevolje i zla, da bismo znali šta ne sme da nam se ponovi. Da vidimo gde su rane, da bismo ih lečili a ne produbljivali.

Da uvek pogledamo i šta je na drugoj strani novčića. Odnosno, da par destina hiljada ljudi nije ceo narod. Svi navijači nisu huligani. Razgolićena žena prostitutka. Čovek tamnije kože terorista. Svaki Hrvat ustaša, svaki Srbin četnik.

Da prestanemo da se delimo na krivce i žrtve. Svi smo i jedno i drugo. Koliko vidim, prave žrtve ćute, setimo ih se na važne datume, damo 30 sekundi na malim ekranima, i do sledeće godine – doviđenja.

Da se tišina većine čuje više od nesnosne buke onih koji mrze. Da je ignorišemo i nađemo lepotu u svemu i svima oko nas. Ima je, zaista. A tamo gde je nema, da ne budimo mržnju. Ima je već previše, a nikome u ovom jednom jedinom životu nije potrebna.

I žao mi je ako neko misli da nisam zato dovoljno dobra Srpkinja, zato što mislim da je trebalo delati da se užasi ne ni desili, zato što ću pre plakati nego pljuvati, pokušati da nađem ono što nas vezuje, a ne razdvaja. Mržnja nas nigde odvesti neće. Ni nas ni njih ni ove ni one. Nikoga.