Ne šutiraj me ispod stola


Eto, neću baš da ćutim! Ćuti i ti! Nemoj ni da mi cokćeš. Ne krsti se.

Znam da ti se ne sviđa, ali to svi rade, dobro, skoro svi. Pa što da ne radim i ja?

Znam, ti to kukanje ne voliš. Ne bi rekao da ti ne ide, da ti je život u pitanju. Tebi je uvek dobro, i kada nije. A ja znam, vidim ti po vilici, tako je nekako postaviš, odmah mi je jasno.

Ali mi nije jasno što nećeš da priznaš. Kukaju bre oni koji imaju sto puta više od tebe, samo kukaju, a ti, tebi je uvek dobro. Ne valja to.

Odlično što ti misliš da je tako, znam ja da nije mnogo teško, borimo se, nije da tonemo. Ali, stvaraš utisak da ti se rasipa na sve strane, da ti teku samo med i mleko. To ne valja.

Jer, ako nariču oni kojima je realno bolje nego nama, onda oni misle, kada ćutiš, da je nama fenomenalno.

Kako, šta mi fali? Nemoj da počnem da ti nabrajam. Jeste, svi smo zdravi. Ala me uteši! Imamo šta da jedemo? Pa taman koliko se lomimo i rintamo da ni to nemamo.

A vidi onaj šta sve ima, i sad ja moram, majke mi, moram na njegovo kukanje kukanjem da odgovorim. Sirotan, mesečno nema manje od par hiljada evra prihoda, stan mu duplo veći od našeg, na skupoj lokaciji, i žali se da nema, teško mu ide. E sad ćeš da čuješ kako je meni!

Sad ćeš da čuješ kako sam premlada ili prestara, previše uz vlast ili protiv nje, nekako sam prekvalifikovana, davno kvalifikovana, kako me ljudi i dalje vezuju za pređašnje poslove ili su me skroz zaboravili. Tek, ne valjam, nikako.

Osim ako im ne treba nešto besplatno. Ono što mi je posao, kažem, radim za novac. Ju! Eto, još jedan uvređeni. I zašto da ne kažem da me to nervira, a, zašto?

Sećaš li se onoga što je jedared kukao kako dinara nema, a samo što je stigao sa mora, 5 nedelja švrćkao po Grčkoj po nimalo jeftinim lokacijama. I ja da se sažalim? Ne pada mi na pamet, nego ću da mu kukam dok mu se ne smučim.

I nemoj da bi me šutnio ispod stola da ćutim! Znaš da ću da budem još gora. To je, bre, moderno, da se stalno kuka. Obaška što ti posle bude lakše. Nego, i drugačije te gledaju. Nekako si njihov, dobar si im, shvataju te ozbiljnije.

Blago vama! Jeste, baš nam je super. Moj ti, svi vide kada imaš i napraviš nešto, a put do toga ignorišu. A ti se ponašaš kao da ti je sve s neba palo. A nije baš ništa. Za sve si se satirao, radio kao konj, padao bezbroj puta, ćuteći ustajao.

Nemaš čega da se stidiš, nisi ništa ukrao, nikome oteo, nikoga prevario. Pa nemaš ni razloga da ćutiš.

Znam ja da sreća nije u materijalnim vrednostima i novcu i da nije najvažnije da nam uvek sve dobro ide i da je važno da smo živi i zdravi da nećemo na onaj svet sve stečeno moći da odnesemo nego ono u nama i da je ono najlepše što ostavljamo sećanje na naše postojanje…

Bla bla bla.

Sve to stoji. Ali čovek mora i da se adaptira na novonastale okolnosti. Na modu kukanja. Što više. Para nemam. Niko me ne razume. Sve mi ide unatraške. Go i bos. Sve je tako teško, naporno, nemoguće.

Inače će ti kao sada neprekidno zvoniti telefon, tražiti da im pozajmiš, neće verovati da ne možeš jer nemaš. Misliće da si neki prevarant. Pokušavaće da te iskoriste, kao što te već koriste. Mene to nervira, tebi kao da je svejedno.

Nije? Pa pokaži to nekad! Reci da je dosta, da je kraj. Nemoj da budeš kao buter, da pričaju kao si dobar toliko da se „sam po hlebu razmažeš“.

I da znaš, uvek kada drugi kukaju, kukaću i ja. Imaš bre da ih nadkukam, znaš koliko mnogo i brzo mogu da pričam. A umem i glas da pustim. Još ako se razmašem rukama, neće me niko nadmašiti.

I da znaš, ona sledeći put kada krene da mi se žali kako im je teško da otplaćuju kradit sa toliko nula da mi se vrti u glavi, koji nama niko ni dao ne bi, majke mi ću ustati bez reči i otići od nje.

Nju ne mogu da nadglasam. Ali, druge mogu.I baš me briga šta će reći.

To bre bezborazno, pita me kako sam, meni glava otpada pa kažem da me boli, i odmah dobijem komentar da meni stalno nešto fali. A što sam do tada slušala dramu sa mužem, švalerom, decom, poslom, bankom, to nema veze. Ja ne smem ni da kažem kad me boli.

I ima da se branim. Da odgovorim. Neću da pričam samo o cvetićima i leptirićima, i onako ih je malo i retko. Smem valjda da olakšam sebi.

Mnogo više, smem da se uklopim, kad svi krenu da jadikuju da jadikujem i ja. Jao što je skupo? Jeste, stvarno, preskupo. Nemam posao, e pa nemam ga ni ja.

Tako misle da nam je divno, pa i kada bi me zvali da radim ne zovu, misle da sam već prezauzeta. A znaš da nisam, da sam željna posla, mog posla, ne da radim da bih zaradila.

I hoću svima da nudim da sarađujemo, nemoj da mi glumiš neki nivo, toliko je visoko u odnosu na to gde smo da ga jedva nazirem.

I spusti tu nogu dole. Slučajno da nisi pomislio da me ućutkaš šutiranjem ispod stola. Tek ću onda reći sve što mi je na jeziku, a to ne bi valjalo. Ima da se žalim i na ono što ne treba, što je sjajno, da znaš.

Što, šta fali? Svi to rade! Ti bre uopšte nisi moderan, ali stvarno!