Ne grizi jezik


Ne moraš ti uvek da odgovoriš, znaš? Kakav je, njegova uvek mora da bude poslednja! Au, njoj jezik i mozak nisu u konekciji, ta ne promisli pre nego što izgovori.

A vidi ovog kako je fin, blagi izraz lica, smešak, ćuti. Divan čovek. Nikada se ne buni, kao puter, na hleb da ga staviš sam bi se istopio.

Šta bi? Ode. Kako, ode, eto do juče zdrav, prav, niti pušio, niti pio, nikad se bunio nije, izgleda mu sve bilo potaman. Bio je zadovoljan, miran, tih.

Jeste. Spolja. A iznutra? Znamo li šta mu se sve u glavi i duši dešavalo?

Ponekad da, uglavnom ne. Ne očekujemo ili nemamo načina da se udubimo u nečiji život. Sme li se to uopšte a da to niko od nas tražio nije? Nije baš pristojno. Iako bi ponekad bilo korisno. Mislim na ono da bismo možda primetili da nekoga nešto izjeda pa mu pomogli da živi a ne životari i sačuva glavu na ramenima.

Ali, mešati se drugome u život a da nisi stručan i iskusan, to može biti ne samo glupo nego i štetno…Ko si da procenjuješ šta je dobro a šta loše, da usmeravaš i učiš druge? Nije lepo iako bi moglo biti korisno…

No, nismo svi isti, zapravo smo beskrajno različiti. Neko ne manifestuje ono što doživljava i proživljava, ne retko istinske emocije krije i od samog sebe. Ima onih koji su ih svesni ali ih potiskuju i ubeđuju sebe da nemaju značaja.

Poneko se preda da ga životne oluje bacaju i lome u čekanju da prođu same od sebe.  Ili se vidno kida, prosto zrači negativnošću, besom, neprijatnošću.

*

Moj izbor, što kao posledica godina i iskustva, što zato što sam videla kakve tragove ostavlja druga opcija, je da sve izbacim iz sebe. Neka ga napolju po bilo koju cenu, jer me pristojnost i finoća koje su gomilale reakcije u meni i pretvarale u otrove, nisu odvele nigde osim u stanja bez energije i radosti.

Pazim da ne namećem svoje, smeta mi kada to drugi rade meni pa ne želim da ja to drugima činim. Ali odlučujem da kažem. E sad, izgovorim li baš uvek? Da ne lažem ni sebe ni druge, krenem ali se često zaustavim pred onim ko je iskrenost zaslužio.

A onda urlam tamo gde nema efekta. Bar izbacim to što me muči iz sebe. Ili se kontrolišem pa kada se istina nakupi u meni, eksplodira u nenormalnom obliku. Posebno u danima kojima je prethodio događaj u životu nekog meni znanog koji bi mogao biti posledica sabijanja u sebe.

Imam neke prijatelje koji umesto „ne“ biraju da kažu „možda“ ili još gore, daju siguran potvrdni odgovor. Ne volim to, moram da tumačim da li su mislili to što su rekli ili opet maskirali istinu. Reci da naćeš, pa ako se predomisliš odlično, ako ne nema veze. Nije strašno ako ne možeš, jednom bih svakako saznala, čemu produžavati period lažne nade i sigurnosti.

Koju ljudi, nekako, vole. Ja ne. I onda kažem da zaista ne računaju na mene, pa osetim da sam možda mogla biti blaža, bude mi krivo što sam rekla ono što mislim. Krenem da objašnjavam zašto je odogovor negativan. Pa se načisto spetljam. Valjda želim da zvučim pristojno, šta li.

Ne znam da li i uspevam u tome, čini mi se ne. Što mi je, ipak, manje strašno nego da kažem da mogu i hoću pa se izjedam zato što sam rekla nešto za šta su šanse minimalne.

A ljudi ne vole kad čuju negacije od drugih. Čudno, jer ih sami sebi preterano često govore i ukopavaju se u njih…

Misle da su ti neki od kojih ih čuju nevaspitani, nervozni, bezobrazni. Ponekad su spremni da prekinu svaki kontakt s njima, napakoste im, sukobe se s njima.

Posebno ako je reč o ljudima koje volimo, možda grizemo jezik baš zato da ne pokvarimo odnose, ne ulazimo u polemike, ne gubimo nečiju ljubav. I onda kljoknemo. Šta bi?

Nagomilana prljavština i neizgovoreno kulja na površinu i može biti i gore nego da je neko kod prvog problema rekao poneko „ne“. Izbegavajući malo bola i neprijatnosti, dođe se do brda negativnosti, iz kojih je često teško se iskobeljati.

Majke mi, meni bude još gore kad ukapiram da je neko sve vreme znao da mi neće učiniti, pomoći, da ne može ili ne želi, da me lagao. Osećam se glupavo i povređeno.

I posle im više ne verujem, i kad zaista misle to što pričaju ja sam nezainteresovana i ne verujem, površno ih slušam, ne posvećujem se temi. Iskustvo.

E sad, pitam ja sebe, zašto im to i ne kažem, iskreno, nego čuvam u sebi? Zato što mislim da nema svrhe išta reći. To je kao neka društvena igra, ja glumim, ti glumiš. I ono važnije: ćutanjem sebi ne štetim, pomirila sam se s tim, oprostila od takvih ljudi, svejedno mi je.

A ako nije, trudim se da se ne grizem za jezik. Kako bi bilo dobro kada bih ja, kao i većina ljudi, umela sabrano i iskreno da kažem da me neko povredio, kada bismo umeli da zamolimo za istinu, razmenu stavova i sve to uz razumevanje, bez upadanja u vatru.

Kako to zvuči bajkovito! Bez sukoba! Ali ne. Do okršaja i prekida kontakata bi dolazilo jednako kao što dolazi kada psujevo i urlamo. Potpuno isti rezultat.

Tako mnogi, ne videći svrhu, a da bi održavali prividni mir ili čekajući da se problemi nekako reše a da ne moramo da tražimo od drugih da budu ozbiljni i zrelog ponašanja, naravno uz razumevanje da nešto ne rade kako treba, biraju da ćute.

I čuvaju tugu, nervozu, neraspoloženje, besove, strahove, bol u sebi.

Onda im se nešto dogodi, i svi se pitaju kako i zašto, a taj neko i dalje, uglavnom, ćuti. Grize se za jezik, da ne povredi druge, verovatno ponovo i sebe njihovim stavom. Rešenja nema.

Osim – da kažemo šta mislimo. Ne laži me. Dogovorili smo se drugačije. Ne možeš tako jer meni otežavaš. Boli me. Vređaš mi inteligenciju.

*

Život nije bajka – i to bih mnogima rekla. Probudi se i zasuci rukave. U suprotnom, ja ću biti oštećena. I boleće me što nisi fer, što lažeš, muljaš, ma kako da sam svesna da ti to nije bio cilj.

Zato je bolje sve što nije dobro rešiti dok je malo, pre nego što nas veličinom poklopi a težinom ne da da dišemo.

Ne grizi se za jezik, reci, ne skupljaj nevolje u sebi.

I, poslušaj me bar ti kad sama sebe ne umem. Ali, učim. I čuvam sebe, a to je najvađnije. E, tako i ti.