NAŠE PRVE BUVE


Znate ono, kad neko pomene vaške a vi se češete do iznemoglosti? I sve vam nešto mili po glavi? E to. Tako i ja već danima trebim imaginarne buve. Jer, gde je jedna, tu joj je negde i familija…

A zapravo, mislim da nikad nisam videla buvu. Jesam, na fotografiji. U realnosti, nekako, nisu nam do sada dolazile u kuću, mada, oduvek je s nama prostor delila i neka životinjica, a evo više od 5 godina i psi.

Imaju one neke giga-mega-sega ogrlice, ali smo tek sad shvatili da ne deluju baš uvek. I fajtamo ih nečim smrdljivim periodično, ali ni to nije neka garancija. I okrećemo ih oboje skoro svakodnevno da vidimo da im se nije neko uselio u dlaku. I nije. Do sada.

Naravno da se to nije desilo u mirnoj nedelji, nego u opštem haosu, u danima bez kraja i početka. Koni se nešto baš bio pronervozio, trčao po sobi i periodično češao leđa o pod. Pogledam mu leđa, razmičem dlaku, čak sam i naočare stavila, i ništa ne vidim.

Tog jada od noći koji je trajo 5-6 sati budila sam se često jer se on bacakao po prostirci kraj kreveta. Očigledno ga je nešto svrbelo. Deterdžent, jer je sveže oprana? Inače je bio dobro, pa sam čekala jutro.

Dok se Koni drapao, Beka je pravila prve glumačke korake

Dok se Koni drapao, Beka je pravila prve glumačke korake

Ujutru ga pogledamo, posebno vratić koji je drapao – ništa. Izgledalo je kao da se kandžom izgrebao pa ga to iritira. Proverili smo i Beku, za svaki slučaj, pratili šta rade neko vreme a onda otišli u višesatne aktivnosti, do kasno u noć.

I tako teče dan, preskaču se minuti i sati, snimanje se odužilo, svako malo se desi nepredviđena okolnost, ona od koje čovek ne zna da li da besi sebe ili onoga ko ju je napravio…Vlada dolazi iz svog haosa, dovodi Beku na snimanje, ona zbunjena, mi trčimo na sve strane. Ja sam telefon stišala i ostavila podalje od mene, i nemam pojma da mi dete šalje poruke.

U tom trčkaranju Vlada protrči pored mene i onako usput mi kaže: Ne idemo sutra u vikendicu, Koni ima buve! A? buve? Mislim, kako? I počinjem da se češem kao blesava…

I tako mi snimamo, snimamo, a meni buve pred očima. U šta sam bre gledala? Znam da su malecke, ali nisu mi skakale pred očima! Doduše, koliko smo umorni…Malo radim, malo se češem. Sve me svrbi, i glava, i ruke, i leđa.

Taman prestanem kad stigne nova informacija: vet ih je onoliko istresao s njega. Ma kako? Saznajem da je Koni zbog toga napravio sebi ranicu na vratu, da je veterinar uradio sve što je trebalo ali će doći i sutra. A ja mislim na Konija i gledam u Beku.

Čoveče! Šta ako ih ima i ona? Dovedosmo buvljivog psića na snimanje! To je kao da vašljivo dete odvedeš na dečji rođendan! I gledam je, ali ništa ne vidim. A i ne češe se. Nije ni nervozna. Mislim, nije nervoznija nego što je inače u nepoznatom okruženju…

Strah je bio nepotreban. Naravno da ona nije imala buve. Ma ne samo ona, nego ni on!

Oprati sve preventivno je ozbiljan posao...

Oprati sve preventivno je ozbiljan posao…

Kako stoje stvari saznala sam nakon što smo: odneli sveže donesen tepih sa dubinskog pranja ponovo na dubinsko pranje, kupili sve moguće hemikalije za parkete, podove, zidove, pse, naravno i zeca, protiv buva i za čišćenje prostora u koji su se uselile, iskuvali u mašini za veš tonu ćebića, prostirki, peškira, svega po čemu je Koni hodao u posledjih 48 sati, a hodao je – svuda…

I nakon što sam osetila da sam sama sebi na par mesta, od silnog, češanja, odrala kožu na glavi…

Kada je veterinar došao, saznali smo da ni on nije video buvu, ali da je bila Konijev neželjeni gost utoliko što ju je verovatno pokupio u šetnji, da je ostavila svoj izmet na njegovom vratiću, što je izazvalo alergetsku reakciju kod njega. A šta je bilo sa buvom? Pa, ima on i ogrlicu, i poprskan je, verovatno je pogrešno procenivši da je on zgodna mušterija za nju ubijena tim otrovima kojima je zaštićen…Da je skočila na njega i posle par sekundi jednostavno – pala…

Dakle, totalno bezopasna. Dakle, bez familije. Dakle…

Kaže, valja preventivno očistiti sve, ali šanse da ima još neke u našem prostoru i na nama su minimalne. Psići su detaljno pregledani, nema ničega i nikoga na njima…

Hajde, dobro. Bačen vikend. Strah bez povoda. A ja sam ih oboje u svojoj glavi već videla sa hiljadama buva kako ne znaju gde pre da se počešu, a mi ne možemo da im pomognemo jer se i mi – češemo.

I tako, dan kasnije, pričamo s prijateljem i kažemo šta nas je zadržalo u Beogradu. A on nam, u želji da kaže da je to potpuno normalno, odgovori: Nije to ništa, mi smo se s tim borili više puta, jednom ih je od našeg psa i naš sin dobio, a to je tek bilo zabavno!

Sin? mislim, čovek? Pokupio od psa, kućnog ljubimca? O, pa to je fenomenalno saznanje da ona mogu preći s njih na nas.

O, ne! I momentalno počnem opet da se češem po glavi i zamišljam kako jedna mala buva mili po meni. Valjda je to normalno kad ti buve prvi put uđu u život, makar i one koje su to samo pokušale ali ne i uspele.