Najlepše je kad su svi za stolom


Stvarno nema smisla, pa vi nikad da, kao porodica, sednete u isto vreme za sto i ručate!

Možda, mislim se ja, nema smisla, ali je pametnije.

Kad ste vi poslednji put jeli svi zajedno za stolom? Svakog dana? Vau, svaka čast. Mi ne bismo. Svađamo se i bez tih okupljanja.

Moja majka, sklonija pakovanju u odnosu na sadržaj, smatra da je okupljanje cele porodice tokom obroka važno. Iako je oduvek jela kad i šta ona hoće, a to radi i danas. Ali, to joj je važno. S tim što u njenom svetu do znači da svi jedu ono što ona hoće i kad ona hoće.

Meni se čini, pored toga što uglavnom nije moguće, da je to besmisleno.

Prvo, pamtim da sam kao dete sedela sa roditeljima za stolom samo nedeljom. normalno. Nije bilo smisla da gladujem dok se oni ne vrate sa posla.

Drugo, uopšte nisam volela taj teatar za trpezarijskim stolom. Svi kao fini, pa se smeškaju, pa se jede sve po redu, pa svi u isto vreme žvaću.

Tempo je diktirala moja majka. Moj otac je obožavao da je živcira time što bi ga remetio: zapalio bi cigaretu, sipao sebi piće, nutkao druge toliko da je bio dosadan, pričao kao da se godinama nismo ni čuli ni videli, posebno ako bismo imali nekoga u gostima, uzimao prvo jelo kad bi drugi stigli do dezerta.

Treće, ne moramo svi biti gladni u isto vreme. Uvek se neko podredi drugom, jednima se još ne jede, drugi od gladi već padaju u nesvest, treći imaju obaveze.

A tek tone posuđa i ostalih ukrasnih drangulija za takve trenutke, posebno ako se okuplja familija. Posebno ako su tu bliski prijatelji i drugi važni gosti!

Priznajem da tu skupocenu i svečanu opremu za obedovanje nikada nisam postavila na sto. Nije da nisam htela, nego ili ne bih stigla, a kasnije bih i zaboravila da to uopšte imam.

Zato što ručak može biti višesatna agonija za onog ko sve to treba da pripremi.

Živeli neplanirani obroci u restoranima

Živeli neplanirani obroci u restoranima

Kako da jedemo zajedno?

Kada su ćerke bile male, zaista jesu ručale i večerale u isto vreme. Ali kratko. Ubrzo su u njihov život ušle obaveze zbog kojih to nije bilo moguće. Pre svega škola. Da bi obedovale zajedno, jedna bi morala da izađe ranije iz škole, ili druga da kasni na časove. Glupost.

Vladimir i ja, opet, ne volimo formalnosti, a kada je raspored obroka u pitanju, sasvim smo različiti. On doručkuje obavezno, ja ne, ali zato ručam dva puta. On ruča u vreme kad već razmišljam o prvoj večeri, jer ih imam, obično, dve. Tu drugu neposredno pred spavanje. Njen sadržaj on često zove „Bože sačuvaj“.

Moja "Bože sačuvaj" večera - lubenica i voćni sladoled

Moja “Bože sačuvaj” večera – lubenica i voćni sladoled

I sad, da nekim čudom svi sednemo za sto, a ćerke ne znam čime bih mogla da ucenim da to urade, na šta bi to ličilo?

Prvo, svi bi piljili u mobilne. Drugo, garant bismo se posvađali. Jednom se žuri, drugi odugovlači, treći nije gladan, četvrti se najeo i cupka, čeka da i ostali završe pa da skoči od stola.

Nemoj molim te.

Nije da nas dvoje ne jedemo u isto vreme. Jedemo, vikendom posebno, kada nismo kod kuće. I kada nam neko dođe, ali samo nas dvoje, bez dece. Sami retko sedeći za stolom. Više onako kako je, da se ne lažemo, slađe. S tanjirom u krilu, ispred televizora.

Ako je za stolom, bez stolnjaka i salveta u istoj boji. Bez dubokog tanjira u plitkom, dva kompleta pribora za jelo.

Ne mora biti sve savršeno postavljeno, ne moraju svi biti tu

Ne mora biti sve savršeno postavljeno, ne moraju svi biti tu

Izuzetak su oni retki dani kada jedemo u nekom od restorana. Nekada dođu periodi kada u njih odlazimo češće. I kada imamo neki povod, jubilarni rođendan, neku godišnjicu.

Vidim da je porodično okupljanje tokom ručka i kod drugih izgubilo smisao. Ili ga nikada nije ni imalo, ali sad kao da smo spremniji da to prihvatimo.

Ne sumnjam da je to bilo važno kada su porodicu činili baba i deda, sva deca i svi njihovi partneri, svi unučići. Ta okupljanja su bila njihov TV ili radio program, novine, pozorište, četovanje, mobilni telefon.

I zavisno od kraja, ti obroci su bili organizovani recimo tako da se dešavalo i da deca jedu pre ili posle svih, sede za istim stolom sa odraslima ili za drugim, manjim. Da najstariji bira prvi i uzima najlepše parče mesa recimo.

Moji preci su uglavnom radili suprotno: najbolje komade ostavljali najmlađima.

Ne svi. Sećam se da je moj tata insistirao da ja budem ta koja prva bira, samo ono što želim. Dozvoljavao je to do granica preterivanja, i hvala mu na tome. Nećeš supu? Neće, ne terajte je. Nećeš hleb? Dobro. Nisi više gladna? Ne moraš više da sediš za stolom.

Zašto bih ja onda prisiljavala svoju decu? Nekada su premorene, ne jede im se, žure, imaju neke svoje planove, obaveze, želje.

Jedna će samo salatu, druga bi slatkiše. Ja ne bih ništa, Vlada bio gladan pa već jeo.

Sasvim su OK kafa i mafini, za dvoje

Ako je do toga da se kao družimo, radimo to i mimo zajedničkih obroka. Ukoliko je u pitanju stav da treba jesti sedeći, u isto vreme svakog dana, sve po redu i bez žurbe, to mi je bezveze.

Jedemo da bismo živeli, a ne obrnuto – ne živimo da bismo jeli.

I džaba ako u isto vreme srčemo supu ako u ostalo doba dana ne želimo da se gledamo.

Da je onaj gore hteo da jedemo istovremeno, za stolom, prvo bi nam poslao neke milione u nasledstvo, da ne moramo da radimo. Zatim, kuvaricu, par konobara, nekoga ko će to sve da opere. Isti metabolizam, onaj koji melje hranu, jer kada se jede sve po redu, onda se gubi oblik tela i postaje loptica.

Možda ni to ne bi bilo dobro. Ne bi bilo slatko. Pričaćemo kad nam dođe i kada budemo na okupu. Ne zato što je red.

A ručaću, eto, ja danas kajganu. Tako mi došlo. Ono što sam skuvala za ručak ješću za večeru. Starija kći će to jesti verovatno tek oko ponoći, tada dolazi kući.

Najlepše je kada smo svi tu. E sad, da li jedemo istovremeno, manje je bitno.

Bolje da pričamo praznih usta, nego da su nam puna a gledamo u mobilne.

Nije ono što unosimo u usta i gutamo jedino što nas hrani. To ostalo je možda i važnije. A za to nije potrebno ručati zajedno.