MOŽEŠ LI DA MI UČINIŠ? NE, NARAVNO!


Godine čine svoje. U nekom trenutku čovek shvati da više neće da bude trpni pridev. E, onda postaje „zao“. Ne stvarno, nego u očima drugih. Zapravo je isti, samo, onako, postavi rampu za neke stvari. I neke ljude.

Moje prvo iskustvo kada sam se osećala kao putpuni idiot bile su godine, zapravo decenija statusa žiranta koji je je bio zlostavljan.

Beše tužna priča. Sirota koleginica iz RTS, samohrana majka, jadna, požar u kući progutao jad koji je imala, ona bi da uzme kredit, maleni, ja da budem žurant. Hajde. Budala bre.

Da ne davim sa detaljima, tek…taj požar kasnije čuh izazvala je sama, mortus pijana. I nije bila sirota već težak alkos. I prevarant. Digla je kredit sa ličnom kartom u koju je upisana lažna adresa. Dala otkaz u RTS, preko veze podigla otpremnu u iznosu znatno većem od kredita. Dala i moj broj telefona.

Banke kao banke. Zovu. Mogu li to da platim? E, ne možete. Zvali smo da bismo se izdrkali na vama, čekamo da kamata poraste, nemamo na koga da se izderemo a imamo vaš broj. I tako godinama. Do trenutka dok nisam kosultovala – advokata. Do trenutka dok nisam izmerila nakon njihovog poziva pritisak 190/130…

Zvali. koliki je dug i mogu li da ga platim? Ne, čekamo da se udesetostruči. OK. Tražim kopiju ugovora koju nikada nisam dobila, ime onoga ko joj je ugasio račun pod kreditom i isplatio novac a da nije ostavio na računu iznos duga. Zašto nju ne zovete, evo vam adresa, zašto njoj ne pretite plenidbom nego meni, a godinama mi ne da te da platim šta treba i skinem vas s vrata? Nisu se dugo javljali.

Posle priču prepustili nekoj od agencija za uterivanje dugova, ali kako sam imala sve pravne instrukcije, i kako mi se niko nikad pismom nije obratio već su me samo telefonom mučili, prestadoše. Posle 10 godina!

Još imam osećaj da ću je ako je i kad je sretnem pljunuti i išamarati…

I tako, shvatim da izgleda ličim na budalu. I počnem da obraćam pažnju da ono što ljudi traže od mene. Traže, dobiju, nestanu. I počnem, kad bi se vraćali, da govorim da jednostavno – ne može. Ali, na neke čovek stalno mora da podseća.

Ne, ne mogu da ti pročitam tih par rečenica. U mom rečniku to je posao, koji svima naplaćujem, pa što tebi ne bih. Ne mogu da ti dam kameru, može umesto nje mentol bonbona, jer video opremu rentiram. Za pare. Ne mogu samo da ti pogledam ili napišem tekst, od tog posla plaćam račune.

Ne mogu da ti sredim da se reklamiraš na televiziji bez plaćanja, dobiješ televizor u nagradnoj igri, pozajmim bilo šta.

Posebno ako si mi iskreno u životu skoro pa ništa.

Klinac komšija pre par godina, s kojim sam uvek bučno komunicirala jer nam je pljuvao u cveće, bacao kese sa smećem s terase, jednom nam bacio otirače a sumnjam i obio podrum, dođe sav sladak da mi traži da mu dam auto, samo da skokne po devojku do susednog grada. Keve ti, ti imaš dozvolu? Nisam to rekla, od šoka sam bila jako fina, uz veliko ne, naravno. Čuj, auto da mu dam…

Nedavno, zove žena koju nikada nisam videla. Čule se jesmo, nju znam preko Pere s kojim je radila kod Žike, a ja Žiku znam, radili zajedno, nije se proslavio po dobroti prema meni. Ona bi već duže da joj zaposlim jednu osobu. Jednom, jer nisam normalna, iskrsne nešto i ja joj javim, ali ne, ta plata, duplo veća od prosečne u Srbiji, nije odgovarala. Kvalifikacije nula, iskustva ima, ali…A mogu li ja kada mi neko nešto ponudi da to prepustim njemu, da on, pored plate zaradi još jednu? Mislim, šta će meni pare? Dakle, da umesto da ja zaradim od posla koji sam sebi našla, sve prepustim njemu? Čuj, ne može…

A jedan, tako se ne javlja godinama, kad mu je dobro nisam mu ni blizu svesti. Pa se jedared javi i traži pozajmicu u iznosu od kojeg zastaje dah…Odakle mi, mislim se, ali nemam snage da objašnjavam…A i da imam, pa, nije mi tako sulud postupak na listi gluposti kojima želim da se sahranim. Od tada se ne javlja, godinama, kad se sretnemo: jao ćao baš mi je drago što se vidimo…tako bih i pare dobila nazad.

I ne mogu da smuljam da tvom komšiji, koji je vozio sa dva promila alkohola ne uzmu dozvolu. Ali bih volela da mogu da ga strpam u zatvor…

A zna se kome činim usluge. Onima koji su kao ja. Koji će i meni dati ruku kad zatreba. Onima koji znaju da jedna kafa ne pravi od ljudi prijatelje, već nešto sasvim drugo. Međutim, takvi usluge i ne traže. Na molbe se uvek usude oni koji niti me znaju nizi se trude da me upoznaju.

Zato, stalno moram da podsećam…

Ne, ne traži od mene posao, posebno ako si sa mnom prala usta i prevrtala oči kad bih nešto u tvom prisustvu rekla.

Moj telefonski imenik nije javno dobro. Ne, ne mogu predsedniku države da dostavim spisak tvoje familije da ih zaposli. Niti znam čoveka, niti država čeka samo na tebi bliske. I ne samo njega, ni jednu osobu na bilo kojoj funkciji. Jer, ovakvih kao ja je na hiljade. Kao drugo, ne bi li bilo pametnije, kad bih bila sposobna za takve stvari, da pre zbrinjavanja tebi bliskih obezbedim, prvo, svoje najbliže? Ah, da. ti ne razmišljaš. Tebe samo korist zanima…

Da li bi mogla da…Da. mogla bih. Ponekad. I možda. Ali neću. I tačka. Jer, nekako imam onaj čudan osećaj da je ta naša komunikacija zapravo samo uvod da ne „ukapiram“ šta stvarno hoćeš. Korist. Inače ti baš i nisam pri srcu. Nego sam ti baš onako zgodna. Za usluge. Samo, slabo me poznaješ.

Onaj ko me poznaje, zna da usluge ne činim. I ne tražim. Mislim na ono što ti zoveš uslugama: dobiti besplatno, preko veze, iskoristiti nekoga, smuljati. Iskoristiti. Posebno ako je reč o usluzi koja se nalazi u cenovniku naše firme i opisa mog posla. Ako ti postanem draga čuješ li s kim sam pričala, gde sam, šta radim i imam. Inače nismo uopšte na istim talasnim dužinama.

Ne, nije bitno koliko se dugo znamo. Bitno je koliko smo slični. I da je ogovaranja mene bilo – nula. I da usluga zapravo nije to, već postupak posle kojega se ne osećam iskorišćeno.

Jer, to sam ja. Uzmi ili ostavi. Ja koja nikada nisam ni sat kasnila u plaćanju računa. Ja koja teram ljude u autu da se vežu i pozadi. Ja koja kad nemam, ćutim i tražim način da stvorim. Koja bi pre umrla nego zvala nekoga za uslugu. Čija je parola, kad se deli kolač: ako me se sete, setili su me se…Koja laktove koristi samo da bi oslonila na sto dok radi i čita…

A sad, trči i pričaj da sam uobražena, sebična krava, ili šta već…mnogo ću se nasekirati…

2 comments on “MOŽEŠ LI DA MI UČINIŠ? NE, NARAVNO!

  1. Mila on said:

    Svaka čast! Naročito, svaka čast tebi koja si i više od prijatelja i onima koje površno znaš iz privatnog života, a upoznala si ih nešto bolje na fejsu. Ja sam jedna od tih. Za mene si uvek prijatelj u razmeni iskustava, saznanja, savetu… Nisi ti ta, draga moja drugarice, koja nećeš da učiniš, samo ti je dosta lezileboviće, pokvarenjaka, drparoša i primitivaca koji nemaju meru ni u čemu. Podržavam!

  2. Snezana Spica on said:

    Sjajan tekst! Nekako se pronadjoh..