Mani me režima u tanjiru


Nikada nisam bila na dijeti. Mislim, nisam ja sad neka pametnica, pa pripadam onom jednom procentu žena zadovoljnih svojim izgledom. Ne. Nisam držala dijete zato što sam za to jednostavno – totalno nesposobna.

Hedonizam jača organizam:)

Znam za mnoge manje ili više popularne, delotvorne i korisne dijete. I kada bih izabrala neku koja bi mi, kao, odgovarala, već u podne, i to prvog dana, bih odustajala. Da imam naviku da doručkujem, to bi bilo verovatno odmah posle jutarnje kafe…

Kad pročitam kolicne su porcijice, lepo me uhvati panika. Umreću od gladi ili ce mi se bar vezati creva! I ništa od poštovanja režima…

Možda je to zato što imam ozbiljne dijeta traume. Od moje drage majke. Pamtim kako je skupljala isečke iz novina sa dijetama, razmenjivala ih sa drugaricama i koleginicama, svečano nam saopštavala da je na dijeti i uglavnom gubila kilogram do 2, koje bi sledećeg vikenda vratila. A dešavalo se i da se, umesto da smrša, ugoji…

Pamtim, jednom je danima jela samo mekinje…zatim dvopeke, jabuke, jaja. Jednom je držala neku trodnevnu dijetu tokom koje se jede samo grožđe. I trećeg dana završila u Urgentnom. U tom procesu telo se pobunilo pa je hitno operisana i izvađena joj je žuč.

Sarma nas je održala njojzi fala

Jednom, u radijskoj emisiji čiji sam deo ekipe bila, sponzor je bila firma koja je proizvodila navodno izuzetno uspešan preparat. Na glavu mi se popela dok joj ga nisam nabavila. Sadržaj je bio neka trava u medu koju jedeš umesto jednog ili dva obroka. Trećeg dana samo što se nije onesvestila od gladi, a posle mog komentara da kilograme čovek gubi i kad i bez toga ne večera ništa, dugo se ljutila na mene.

Tokom godina konzumiranja dijetalnih napitaka, preparata, držanja raznih dijeta moja mama je znatno povećala težinu. Broj na vagi je prestao konstantno da raste kada je prestala da drži dijete…

A ja, ja sam kao većina vršnjakinja saznavala prve važne tajne o dijetama u tinejdžerskim godinama. Sećam se da smo drugarica i ja grickale samo čokoladu za kuvanje „jer je zdravija“. S tim što sam bez trunke savesti već sutradan mogla sama da smažem onu od 300 grama…

Predivni smutiji, ali sam gladna posle njih

Nije da nisam imala (kilo)grame za gubljenje. Jesam. Bilo je dana kada sam se bucila i onih kada sam se pretvarala u motku. Ali, to nikada nije bilo posledica vođenja računa o ishrani…

Jeste, to je kod mene s tim kilogramima malo čudno. Oni koji znaju koliko mogu da pojedem misle da sam blagoslovena jer mi se to ipak “ne vidi”, a mene misli vode do genetike. Tata, stric i ostali s te strane mogu baš da prazne tanjire a da čovek pomisli da ništa ne jedu.

Ali, rekla bih i da ima nešto u tome što nisam baš mirna i sklona dokolici, što se vidi i u mom krvnom pritisku. A i u činjenici da su mi nervi izgleda u želucu, pa se kilogrami otope čim me neko iznervira.

Veganski, savršeni ručak, zaista

Divim se onima koji mogu da naprave plan ishrane i da ga se pridržavaju. Nije da nisam probala. Ali svaki put sam imala neodoljivu potrebu da ga uopšte ne poštujem…I tako oduvek jedem ne samo kad sam gladna i ono što mi se hoće.

Sve znam o hrani. Moja draga tetka koja me čuvala u detinjstvu, inače vrlo pažljiva kada je hrana u pitanju, vodila je računa šta mi stavlja u tanjir, svaki put objašnjavajući od čega ću imati koristi: spanać za snagu, šargarepa za vid, masno i slatko vrlo malo, testo minimalno. I zahvalna sam joj na tanjirićima kao za patuljke, izgleda je uspela da mi postavi neku bazu.

Moj otac je umeo da prekine obrok kad je naslađe, u trenutku kad svi trpaju još. Kakvu je samokontrolu imao kada je hrana u pitanju! Moja mama isto ne trpa mnogo u tanjir, ali mnogo više pojede usput i štošta ne smatra obrokom. Hleb je recimo deo terapije, pre leka „da ne bude muka“, litar jogurta „da lakše proguta“ pilule, kolač veličine dlana ili „da proba“ ili „da se ne baci“, a ima i hrane koju smaže „čekam serija da počne“, zatim „ostalo iza dece“ i „nemam gde da stavim“.

Ovo bih mogla svaki dan po ceo dan

Ja sam prošla kroz razne faze i ni jedna mi nije bila neprijatna: uživanje u velikim količinama čokolade, 6 godina bez mesa, studentski aktivni dani kada nisam mogla da se setim da li sam uopšte jela ili zaboravila, jedenje samo jedne namirnice po patologije kao što su u poslednjih par godina, mesecima: ljute papričice, potom paprike u pavlaci, ljute kobasice, u obe trudnoće litri soka od paradajza, u jednom periodu feta i paradajz, naravno u nenormalnim količinama, zatim sjenički sir i zelena salata, urme, kiseli kupus…Tako me uhvati to jedno i drži par meseci a onda oodjednom prođe.

Kako nisam baš karakter u ishrani izgleda imam sreće što ne bih ustala noću da jedem jer me ozbiljno mrzi, što nisam naučila da sednem i jedem 3 puta dnevno nego 5 do 7, onako, po malo, što nemam strpljenja da sedim i jedem, a i što mi ne prija da radim posle obroka pa tokom dana jedem taman da se ne onesvestim.

A ima nešto i u naravi. Ne jedem samo zato da ne uvredim domaćine, zato što svi jedu, zato što je „jeo ko je i ovce izgubio“, kako su govorili stari. Ali, zato uveče ako nisam proždrala sve što sam ugledala, ne mogu da zaspim. Samo totalno sita spavam kao beba.

Grickalice:)

Izbegavam da jedem s nogu, brzu hranu, nije mi od toga jednostavno dobro. Imam neki senzor u organizmu, ne jedem da bih jela nego da mi prija. I neku osobinu da slušam samo svoje telo, koje kad neće neće i tačka. Ali, kad hoće, od mojih kombinacija drugima nije dobro…I ogromnu sreću što mogu tone povrća da pojedem i što to volim…

Jednom smo se navukli na neko ukusno pecivo iz pekare kraj kancelarije, ali posle 2 nedelje meni je bilo ozbiljno loše, tako da sam odustala od takve vrste obroka. Drugi put sam shvatila da me jako boli glava od veće količine testa kao što je recimo burek, pa sam i njega precrtala. A s tugom u duši i bolom u srcu shvatila sam da mi više ni crni luk, koji sam jela kao jabuku, više ne prija.

Zašto ovo pišem? Zato što sam od sedenja u prazničnim danima promenila broj kilograma, na više, a i zato što je ovo doba godine kada su aktuelne dijete. Nije mi bitno kako mi stoji nego kako moja kičma na njih reaguje, a ne reaguje prijatno. I zato što me zarobe nesnosne glavobolje, koje me totalno blokiraju. A to ne volim. I jer smutim smuti pa mi se posle pola sata od njega zamuti, super je, osvežava i ne znam šta sve radi, ali moram posle da ručkim nešto konkretnije. Fini su smutiji ali meni ne i dovoljni kao jedino što ću uneti u organizam.

Da merim i ograničavam količinu hrane ne mogu, guši me to. Prazan frižider takođe. Zabrane takođe. Što je više hrane oko mene, ja manje jedem. Što je manje pravila to je moja ishrana pametnija.

A ima nešto i tome što mnogo pričam, a to čovek ne može punih usta…

(Napomena: korišćene fotografije su deo redovne ishrane autorke teksta, autorka je fotkala a odmah i navalila na ono što je fotkala)

2 comments on “Mani me režima u tanjiru

  1. Iskreno sve je to ok, i treba jesti dok ne preterujes, ali mislm da sa malo aktivnosti ne nista preterano i malo zdravijom ishranom, tipa manje secera,sokova i grickalica i naravno fast fooda. Ne kazem skorz da izbacite ali da se smanji nemora da se popije litar koka-kole posle rucka, moze i jedna casa ( ja preferiram vodu neznam zasto to mi je najsladje haha).

    ako vas zanima vise o zdravoj i dobroj ishrani posetite http://zdravljeilepota.org/

    I zapamtite sve je ok dok uzivate u zivotu 🙂

  2. Željka Zebić on said:

    Najlepše hvala, Nemanja, sve one koji preteraju rado ću uputiti na Vas. I ja pijem vodu, gazirano ne još od tinejdđerskih godina. Ovo je tekst najmanje o meni a više o svima nama, tako da se najviše slažem s Vašim komentarom 🙂 aa fast food nikad, ni da “umirem” od gladi.
    Puno pozdrava i srećno u danima praznika!