KUPI SVESKU I PIŠI


Tek kada sam izračunala da me već 2 mesecca svakodnevno i nepodnošljivo boli glava, zabrinula sam se. Moj muž je srećom počeo da brine još pre 7-8 meseci, kada sam se na glavobolju žalila samo par puta nedeljno, gutajući brufene…

I zakazao mi pregled svega. I sebi. Jer smo energetski prilično pali.

Ne primeti to čovek odmah. Sve misliš premor je, nešto smo pojeli što nam ne prija, od hladnoće je, vetra, vrućine. Ali, kad pogledaš unazad i uporediš sa sobom sada, vidiš da nešto baš ne valja. Toliko da godine više ne mogu biti izgovor.

Detalji nisu bitni. Tek, epilog je gomila saveta, tableta, promena u životu, lista onoga čega moram da se odreknem i drugog šta moram da prihvatim. Ponešto nam se poklapa, oboma nam je čas smešno kako se navikavamo na sve to, čas se uozbiljimo i zamislimo kako smo, svako za sebe, do ovde stigli.

A jedan od glavnih saveta tog izuzetnog stručnjaka, priznatog u celom svetu, koji mi je vrlo ozbiljan dao, je – kupi svesku i piši…

Jer sam sebe svakodnevno rušila. Samo još ovo, sutra ću o tome, neću da se bavim neprijatnim odlukama, treba da razumem druge, izađem svima kojima mogu u susret.

Čovek se iz najboljih namera ogreši o sebe samog.

I napravi začarani krug.

Jeste, znam ja silne načine da udovoljim sebi, razne tehnike umem da koristim, jasno mi je šta hoću i posebno šta ne želim. Ali, pod velom razumevanja i tolerancije, provukle su se neke stvari koje, izgleda, meni u dubini duše – ne prijaju. Pa se čovek sukobi sa onim svojim drugim ja. Jedno kaže neću a drugo šapuće da me sram bilo zbog toga.

I tako sam stigla do brufena dnevno. Jasno mi je da to uopšte nije ni dobro ni normalno. Ali, druga opcija je da mi neko otkine glavu, jer ne mogu da izdržim taj bol. Otkida toliko da mi se plače. A ja ne mogu da zaplačem lako.

Stigla sam do ordinacije i odvajanja vremena za pisanje. U novu svesku. Stara treba izgleda da se spali.

Kaže mi lekar da vozim autoputem 300 na sat u prvoj brzini i praznog rezervoara, i to već duže vreme. Pita da li sam svesna da sam na ivici. Da mi je celo telo u minusu i da pati.

Ali, ja pazim šta jedem, radim, gde sam i s kim, baš vodim računa? Ne, ne vodiš nego misliš da vodiš…

Kupih svesku. Još je prazna. Pravim teze za prve redove na papirićima. Neke izdvojim, ostalem bacim, pa sve ispočetka.

Pratim šta me izbacuje iz ritma. Rekao je lekar da pravim rezove bez pardona. Da mi bude važnije kako sam ja nego šta drugi misle. I to bez obzira na sve. Nema više merenja za i protiv. Čim ima nešto protiv, nije važno šta je za. Ako počne da boli glava i da se osećam loše, promena je obavezna. Inače je pitanje trenutka kada ću se srušiti.

Šta želim? Dobro, to sve znam, ali nije često samo do mene…Pa, prihvati da nije i želi i dalje, nemoj da se sekiraš zbog toga. Šta volim? I to znam, ali ponekad čovek mora da bude okružen i onim što ne voli. Naravno da ne može, ali to ne sme biti izgovor.

A šta ne želim, ili ne volim? Eh, dug je spisak…Kad me neko forsira, kad kasni, sistem kako ćemo lako ćemo, površnost, laganje, stav da je to što ja radim lako i nerazumevanje da nešto ne može da bude gotovo za 5 minuta, unižavanje mog znanja i sposobnosti, kad vidim da se to rade i drugima, gaženje preko svih i svega lične koristi radi, kad misle da ne vidim da mi mažu oči, očekivanje da sam uvek tu, kad imam osećaj da me neko koristi…

Desile su se neke stvari u mom okruženju koje su me naterale da se zamislim i ranije, da počnem da sumnjam da je štošta samo šarena laža.

Zašto se sekiram kad se neki naljute zato što neću ili ne mogu da uradim ono što su smislili? Ja stvarno zapenim kada pod činiti misle da svoj posao treba za njih da radim besplatno. Svi smo prijatelji onoliko, ali treba nečim i platiti račune. Mi mislili da to ne košta…Jok, ja sve radim humanitarno, imam tetku u Americi, ostavila mi milione…Nije? Pa onda ništa, mora da se plati…

Kaže lekar da radim samo ono što mi prija. Pa i radim. U stvari, da se više ne lažem, radim ja svašta i što mi ne prija. Nešto zato što je red, ponekad zato što sam obećala, uglavnom zato što sam već počela misleći da će biti drugačije, a ono što započneš treba i da završiš. A u većini situacija zato što sam mislila da ću imati snage i vremena, i verovala da će biti onako kako je rečeno a ne kako mi je stomak, onim osećajem neprijatnosti i da nije baš tako, govorio.

Gleda me pravo u oči. Potpuno ozbiljan. Netremice. Ja prošapućem da znam da kažem ne, da umem da osetim kad nešto nije kako valja, da sam svesna svega i da sama biram ono što mi se dešava.

I onda mi sine: to je samo površina. Na ono ispod nje odavno nisam obratila pažnju. Zapravo, vidim sve krajičkom oka, ali nemam vremena da tome posvetim pažnju. A to svašta nešto me gricka, i eto, sad sam završila sa nizom upozorenja da moram da stanem ili me i bukvalno neće biti…

Nisu krivi drugi, ili bar ne samo oni. Najviše sam kriva ja. Zato što se zaletim kao majmunče, što bezuslovno verujem, odbijam da vidim i ono što je za mene i po meni loše, što mi je odgovara.

I što ne kapiram da ponekad između dve lepe opcije treba izabrati onu koja će biti bolja na duže staze, a ne samo trenutno, kratkotrajno zadovoljstvo. Ponekad čovek bira i između dva dobra, a ne između dobrog i lošeg, ili još gore, između dve negativne opsije, manjeg i većeg zla.

A meni se namestilo da često biram ono što jeste dobro, ali više za druge a malo za mene. Nedovoljno za radost i osećaj zadovoljstva. Savršeno za glavobolju.

Vreme je za nagle rezove. Jesam li za njih spremna? Nisam. Ali moram ih napraviti. Reći da nemam vremena kada ga zaista nemam, a ne krasti od sna, odmora, vremena za sebe.

Vreme je za povratak na stare staze. Moje staze, one koje volim. Da me ne boli želudac nego uvo za neke ljude i situacije. I to tako da ne tolerišem uz niz izgovora neke stvari, već jednostavno izbrišem i nestanem.

Vreme je da brinem o sebi a ne o drugima. Šta će reći, misliti, da možda ipak ja ne grešim. Ja nisam tu da se drugi posluže sa mnom i kada me potroše odbace.

Evo, od kada sam bila kod lekara, samo me taj prvi dan bolela glava. Žiga, da, ali ne boli. Povukla sam ručnu. Razmišljam gde da skrenem. Pravo sigurno više ne. Rekao mi doktor da sam u podmornici u mutnoj vodi, i da ne koristim periskop, a morala bih.

I tako, sada ga koristim. Osmatram. Razmišljam. Vagam.

Vreme je da se sebi vratim, a drugi će rupu koja iza mene ostane već popuniti nekim ili nečim. Onim kome će to biti sasvim u redu, i neće smirivati oluju u duši brufenima.