Ko to nama savete deli


Da li znate o čemu ljudi najviše razmišljaju i šta najviše žele?

Da imaju novca, retko ko se usudi da želi ogromne količine, većina bi da ima toliko da do kraja života ne mora da razmišlja o budućnosti i da ponekad može da troši iz čistog zadovoljstva i hira a ne samo potrebe.

Zatim, da imaju nekoga, neku ljubav, prijatelje, neki par očiju kojima mogu zaista da veruju i budu sigurni da neće pobeći i izdati ih.

I naravno, plašimo se da ne napustimo ovaj svet prerano, želimo da budemo dugo, dugo zdravi, snažni i pokretni.

Neki će reći da je zdravlje na prvom mestu. Ma jok! Ono je bitno tek ako osetimo da popušta, kada ostanemo bez nekog bliskog ili smo okruženi informacijama o ljudima koji se bore za svoje zdravlje, a tako su mladi i u najboljim godinama.

Debljina novčanika – to je ono što privlači najviše publike. Zašto je ljubav na drugom mestu? Pa, verovatno zbog toga što je i dalje lakše naći makar i prividno i privremeno srodnu dušu, nego posao kojim raste konto u banci, a da može mirno da se spava.

A možda i zato što se, tako je i ne mora nam se sviđati, s prvim lakše ostvariti drugo i treće. Da, znam, ne uvek, ali uglavnom.

I tu se uvek jave pojedinci čija su usta prepuna sjajnih, bajkovitih misli i saveta. Da je važnije šta imamo u sebi nego na sebi, recimo. A kako, majke ti, da znam koliko je neko pametan i kako razmišlja na osnovu onoga što vidim? Pogled registruje ambalažu, ne i sadržaj.

Niko neće reći: znaš li da je ona odličan student, recimo, nego će komentarisati zgodnu guzu. Jeste, sad ti što razmišljaju o duhovnosti odmah pomisle na one neke, polugole seke i tete, i muškarce čudnih zanimanja. Ne, oni su sasvim van ove priče. Ovde je reč o nama ostalima.

Ko misli drugačije, poštujem. Ja sam, eto, prizemnija, nekako prvu pažnju posvetim onome što vidim.

Da ni te druge nisu drugačije jasno je jer im partneri nisu nežni i načitani muškarci bez kose, zuba, krivonogi, preniski, u staroj odeći i garsonjeri. Više bi se za njih moglo reći da su zgodni, a koliko su emocije u balansu, e to je tema, jer su događaji kojima je to tema – krcati.

Radionice, seminari, tribine, susretanja, druženja, slučajni susreti uz kafu – nazovite ih kako vam volja. Koja god da je tema, dobro je ako u sebi sadrži i zadovoljenje materijalnih i emotivnih potreba, sve sa pretnjom da će nam se zdravlje narušiti ako…dopišite sami.

Na nekim takvim dešavanjima sam zaista uživala, čak i kada je tema bila na rubu ili sasvim van moje mape uma. Posebno ako je onaj ko je vodi osoba takve biografije da mu se može verovati. Spoj iskustva i znanja. Esencija umerenosti, bez lažnih megalomanskih obećanja, osude prisutnih i prodavanja pameti. Kad priču vodi neko svestan da postoji više životnih istina.

S nekih sam pobegla. Mnoge izbegla. Zašto?

Pa, ja nekako ne volim kada mi se razilaze ton i slika. Kada mi debeli filozofiraju o zdravoj ishrani. Kada čujem da neko danas priča dijametralno suprotno od onoga što je pričao juče, a pravi se da je oduvek mislio samo ovako i nikako drugačije. O vernosti oni koji su pored žene imali ljubavnicu, koja im je postala kasnije žena. O izboru partnera osobe koje su bile u braku 3 udaha i 2 godišnja doba.

O vaspitanju dece kada savetuju oni čije klince viđam na fotkama sa splavova. Ili oni koji, još gore, ni ne komuniciraju sa svojim potomcima. O rađanju žene koje su rodile jedno dete. O nezi deteta oni čija su deca zamalo krenula u školu u pelenama.

Ne volim, brate mili, kada se ostalima nameću stavovi tog jednog čije je ime bilo mamac za puni prostor. Te osobe koja je otkrila rupu na saksiji i tajnu nad tajnama i sada ne samo da rešava probleme u vašem životu, ona je i pravi da bi imala šta da reši.

A još mi je strašnije kada neko ko je u par navrata slušao nekoga priznatog u toj nekoj oblasti, umisli da je postao njegova kopija i krene isto tako da priča drugima koji je pravi, i ono najgore – jedini način i put.

Kako misliš, ništa ti ne fali? Mora nešto da nije kako treba? I šta god da im taj neko, ubačen u mašinu, odgovori, biće proglašeno greškom, problemom najmanje iz ovog života.

Ima i onih koji nisu preterano ni stručni ni iskusni, ali ih je milina slušati. Zato što se ne prave prepametnima. Kada o ljubavi priča ona koja je sasvim očigledno našla onu pravu, ali je jasna u tome da je imala i brojnih, neprijatnih iskustava.

Kada o novcu priča neko ko se ne švercuje u gradskom prevozu već ima svoj automobil, ko je stekao materijalno pre nego što se proslavio pričama na određenu temu, i uostalom, onaj ko ga ima više od mene – mogu da mu verujem. A te fore da drugima tumači gde greše jer se do novca stiže kako kaže, a onda grebe za kafu – mani me.

Skloni mi se i s pričama o ljubavi ako si prvu devojku poljubio na faksu, ili uveče sediš sama jer si opet ostavljena. Pomozi prvo sebi, pa talasaj drugima.

A posebno me obiđi s pričama o pravilnom vaspitavanju dece, moje i tuđe, ako ono što većina smatra problemom ti nazivaš uspehom i slobodom. Jer, znam jednu čija je ćerka od toliko samostalnosti i priča o bogatstvu duše, pobegla u zagrljaj čiki starijem od njenog oca, koji joj izmami osmeh svaki put kad joj daruje nešto materijalno. Nešto tako prizemno njenoj majci, a zapravo stvari koje devojčice vole, sitnice i krpice.

Jer, ja pamtim detetov tužni pogled ka lutkama drugih devojčica, nije ih imala jer je njena majka mislila da su zlo sa zapada. To nije mislila o zapadnim proizvodima namenjenim odraslima, koje je sebi kupovala čak po cenu da bez para ostanu na ulici.

I tako se često pitam, ko nam to sve deli savete? I da li se tako dokazuje nama ili sebi, jer ne pomaže sigurno, njegov život to govori.

A onda se od tih pametnih sklonim. Ne znam ja da živim, ali eto nekako pokušavam. Ako neko misli da uspevam u tome, može da mi se pridruži. Ali da ide mojim putem, to ne.

Ne zato što neću da mu kažem, nego zato što ne znam da li je taj put zaista dobar. Ali je moj, pun radosti i grešaka, uspona i padova, nekad samo što ne pukne od kolorita a povremeno crna rupa.

Život je ono što se ne uči, nego jednostavno dešava.

Dobro je razmeniti misli i ideje, poslušati šta stručni znaju i savetuju, ali ostati svoj.

I nikada, ali nikada ne nametati svoje drugima, posebno ako kada pogledaš iza sebe, ne vidiš da je to što pričaš bilo korisno.