Ko mi je skinuo milje s televizora?


Često se setim jednog razgovora sa ćerkom pre par godina.

  • Mama, a na kom kanalu si najviše volela da gledaš crtaće?

Naravno da sam pokušala da dam odgovor koji bi razumela.

  • Na onom jednom jedinom. Bio jedan pre podne, i drugi uveče u 7 i 15.

Ništa nije razumela, već od onog da smo imali jedan jedini kanal…

Razmišljam o tome i pomalo se nerviram klikćući dugmiće na daljinskom. Koliko TV kanala danas imamo u ovom paketu koji plaćamo? Nemam pojma, iskreno. Imamo neki ful ultra super paket, obične i HD kanale, gledaj unazad opciju, plati film na 2 dana, samo nam opcija gledaj unapred fali. Ali nisu je još izmislili.

Recimo, imam par stotina kanala. Čak i par na ruskom, mađarskom jeziku, sve kanale svih zvučnih TV stanica, razne američke, manje ili totalno nezanimljive kanale. Ko gleda pecanje ceo dan? Golf? Bilijar? Možda je to nekom super, ali ja nisam ta.

Realno, gledam desetak. Za pedesetak znam šta prikazuju i na kom su broju na daljinskom. Zapravo, ovih dana su im menjali redosled, tako da ni to više ne znam.

Kada listamo kanale u potrazi za nečim zanimljivim, izgubimo gomilu vremena – listajući. Ne, ne, ne, možda, gledali, ne…To je danas moderno gledanje televizije.

Mi nismo baš tipični TV gledaoci. Od kada imamo opciju „gledaj unazad 72 sata“, ni ne znamo šta je kada na programu. Nas zanima par sitkoma, onih što su smešni i prazni, pa mogu da se gledaju više puta. Par krimi serija, ne po kvalitetu, nego sadržaju. Još neke serije, one što ih „pratimo“. Filmovi. Oni u okviru TV programa ali i prestižne opcije našeg operatera, kada biramo klikom na naslov filma koji bismo da gledamo, besplatno ili pristajanjem da nam za određenu sumu novca uvećaju račum.

Ponekad neka emisija tipa voditelj u sredini, sagovornik levo ili desno, pa pričaj, pričaj.

Prognoza vremena ujutru. Vesti kad naletimo na njih.

Svašta kad naletimo u listanju na sadržaj koji nam se čini zanimljivim.

Za muža – sport. Sve fudbalske lige imaju prednost. Srećom, i drugi televizor.

TV zvrnda po ceo dan skoro, čuju se neki zvuci iz njega, onako tek da ne bude tišina. TV se gleda krajičkom oka dok peglam. Sušim kosu. Mažem nokte. Da me čovek sutradan pita šta sam gledala, ja pojma nemam.

I sad kako deci da objasnim da je bio nekad sasvim drugačije?

Kako da im kažem da je moje prvo sećanje na televizor velika, teška, sivo-crna kutija, na njoj 2 točkića, jedan za ton, drugi za kanale koje nismo imali potrebe da menjamo jer smo imali – jedan kanal. I isključen. Jer, nije bilo programa u većem delu dana.

A i deca posle crtaća u 7 i 15 nisu više gledala TV. Nisam znala da se program emituje i uveče. To sam ukapirala tek kasnije, u osnovnoj školi, kada bih sa roditeljima i bakom gledala serijski program i zabavne emisije koje su počinjale u 8.

Do tada, pored tog ranovečernjeg sadržaja za decu, mogli smo da gledamo duži animirani film nedeljom, mislim u 2, i školski program radnim danima pre i reprizno popodne. Da, bile su i razne dečje emisije vikendom pre podne, ali smo ih gledali samo kad je napolju lilo i vejalo.

Jer, mi smo rasli napolju, po parkovima, izletištima, livadama.

Televizor nije bio neprekidno uključen. Gledao se program planski. Subotom uveče – serije. Nedeljom u 5 – kaubojac.

I ono što sam saznala kada je Tito umro, i Dnevnik u pola 8. Tada sam ga prvi put gledala. Popustila roditeljska kontrola, šta li…Tada sam shvatila da vesti mogu biti i duže od 5 minuta, koliko su trajale informativne emisije tokom prepodneva, prvo iz studija u Zagrebu, a par sati kasnije iz beogradskog studija.

Kako da deci dočaram radost kada se pojavio drugi kanal, one godine dok sam učila da pišem latinicu, noćni program koji je trajao do 11 a ponekad čak i do 12 uveče? I kako je strašno kad zaspiš na pola pa te probudi test-slika i užasno pištanje. Jer je kraj programa. Jer su to godine kada je program na televiziji imao početak i kraj.

Kako da im opišem taj dan kada je tata uneo u stan prvi televizor u boji? Imao je čak 6 kanala, mislim, 6 dugmica, a kanala su tada bila 2.

Nikada neću zaboraviti tu sliku na ekranu, milion vrlo intenzivnih boja, moju opčinjenost i zanemelost pred saznanjem da ono što sam gledala na novom televizoru izgleda neuporedivo bolje.

I sreću kada sam, kao tinejdžerka, dobila taj televizor za moju sobu, jer su roditelji kupili novi za dnevnu sobu? Radost što više ne moramo da gledamo isto, i to samo u vreme kada su svi budni?

Kako da im objasnim koliko su te godine daleko, i koliko smo sada, zapravo, i razmaženi i pogubljeni? Da su te neke crno-bele emisije bile sadržajnije, pametnije i kvalitetnije, u samo jednoj epizodi, više nego sadržaji svih kanala koje danas imamo?

Da su serije bile u svakom smislu bolje a da slika nije bila digitalna, dva, četiri, osam K, bez zvučnih, svetlosnih i raznih efekata, animacija i ostalih čuda kojima, u nedostatku kvalitetnih tekstova i vrhunske glume, popunjavaju rupe u novim igranim sadržajima? I ne samo igranim.

Kako da dočaram svečanost porodičnog okupljanja da bismo gledali „Pozorište u kući“, Milenu i Dragana, Sedmoricu mladih? Objasnim kako sam čekala da počne program za decu i upijala svaki frejm, jer se ništa nije repriziralo do besvesti.

Kao i naši životi, i ono što smo gledali na televiziji je bilo poštovano, neponovljivo, vredno, jedinstveno. Sad su nam i TV sadržaji i naše postojanje sve više već viđeni, bez preterano radosti, tek da ubijemo vreme…

Ne znam u kom trenutku smo se izgubili. Pamtim da je radost postojala još u godinama kada smo dobili i treći kanal. I da se što je rasturanje bivše države bilo intenzivnije, bilo sve više televizijskih kanala, programi postajali sve duži i sve dosadniji i jednoličniji. Možda onih godina kada smo visili s krovova i terasa i okretali antene da bolje uhvatimo signal? Ili, kada smo ih zamenili ogromnim tacnama, satelitskim antenama?

Ili je to bilo u godinama kada su se pojavili kablovski operateri, krenuli da se utrkuju u broju kanala i mogućnostima koje uz njih nude?

Eno ga, čujem da neko daje intervju. Sliku ne vidim, nisam u dnevnoj sobi. Potpuno sam ravnodušna. Neka ga, zaglušuje buku saobraćaja i turiranje autobusa gradskog prevoza.

Gledaću ga kada budem ili razvukla dasku za peglanje ispred njega ili završila sve poslove. Znam i šta ću gledati, jednu seriju koju „pratimo“.

Gledaću unazad. Premotaću reklame. Već sutra neću umeti da je prepričam.

Samo ću da pazim da u životu radim drugačije…da pamtim, gledam sada i ništa ne preskačem.

Jer, to gledanje unazad, možda je dobro za serije, ali u životu, a, nigde nas ne vodi…