KAD ZNAMO DA SU DECA ODRASLA?


Da, znam da su porasle. Neki bi rekli: nisu, ima još vremena do tog trenutka…I delimično su u pravu, ako pod „odraslim“ smatramo one koji su završili sve škole, zaposlili se, potpisali venčani list, izrodili decu i žive po šablonu „kuća –pos’o“.

Po mome, odrastao si, ipak, tu negde osamnaeste. Dovoljno sposoban da brineš o sebi, dovoljno velik da možeš da držiš u ruci metlu, lopatu, usisivač…kad postaneš svestan da mnogo toga zavisi od tebe u životu, i kad misliš da ćeš baš ti uspeti da promeniš sve ostalo. U zrelim godinama shvatiš da to ipak nije u tvojoj moći, ali OK, mladost je to…

Elem, tako su moje cure velike. Za standarde drugih ima vremena. A i život mi je pokazao kako taj potpis za „ulazak u brak“ mnogima bude najveća greška u životu. Meni, Bogu hvala, nije. I još ne znam da li je tu u pitanju faktor sreće, odlične procene, izuzetne pameti ili šta već. Jer češće od imena premijera poslednjih dana čujem da „nisu više zajedno“ uz ono „ne pitaj kako je završilo“.

A tek taj deo s decom i rađanjem…kada su prave godine? I ko to može tačno da proceni? Familija koja šapuće da sigurno nešto nije uredu, komšije koje tužnog pogleda pozdravljaju i saginju glavu, roditelji koji kvocaju svaki dan? Ili je to pitanje onog nečeg nematerijalnog, duboko u nama, kada si spreman da to neko dete prihvatiš i zavoliš onako kako se samo deca mogu voleti? I da živiš pored nekoga, uživajući u različitostima, bez truda da se menjaš i da ga menjaš, oblikuješ kao plastelin?

Imam drugarice koje su rodile sa 20 i one koje su postale majke sa 40. Kakva sam „naopaka“, nikoga ja slušala ni pitala nisam. Rađala kad sam pomislila da je trenutak. Ne baš odmah, mislim, 9 meseci kasnije. Ne mislim da sam zato bolja ili gora. Jer i među jednima, i među drugima ima onih koje su sjajne majke, ali i onih koje se ne osećaju baš najbolje. Kojima je sve lako, ili teško, s muževima u braku ili dramatičnom sukobu. Pravila nema, život pokaže šta je kome bilo bolje. Najbolje ne postoji. Valjda u tome jeste lepota…

A i taj deo „zaposliti se“…Taj stav da je važno naći stalan posao, s markicom za zdravstveno, pa neka te tamo jaše ko stigne, neka klečiš na kukuruzu za siću, samo da radiš kod nekoga. I šta danas znači „stalan izvor prihoda“? A kad neko izađe iz te sigurne priče, onda se svi kao zabrinu za njega, pa ga žale, pa je poludeo, neće imati šta da jede…sve do onoga ponizio se, na šta je spao a mogao je ovo ili ono…Kad posle par godina uporede tog nekog i sebe, okrenu ploču i zasvira baš njega briga, lako je njemu, imao je sreće…

Važno mi je da znaju da rade. I da hoće. I da im nije problem kako se taj posao zove, dokle god nisu zvezde rijalitija, starlete ili devojke za druženje. Naravno, i lopovi, krimosi, narkosi, ali to se valjda podrazumeva?

Da znaju kako da zasuču rukave, da se ne stide ni jednog posla, jer, šta je danas dovoljno dostojanstveno ako si gladan, nesrećan, ponižavan? I zašto je, pobogu, i dalje dobro samo peglanje zadnjice u državnoj firmi ili predstavništvu strane kompanije? Meni je onaj što okopava krompir i vredniji i uspešniji i srećniji. Da, znam da i oni nisu baš radosni i misle da im je loše. Ali, kad se podvuče crta i sve uzme u obzir, ipak jesu.

Zato mislim da su moje cure odrasle. Ali, i zato što, jedna sa 20 a druga za par dana 17, razumeju svoje roditelje. Mogu da pričam s njima kao sa odraslima. Zato što imaju snove, ali ne žive u oblacima. Znaju koliko košta hleb, prepoznaju kad im neko uvaljuje bofl, robu ili priču, svejedno.

Ali i zato što kad padnu imaju snage da pokušavaju da ustanu, i to i urade. Umeju da plaču ali i da se smeju. Prihvate grešku i krenu dalje. Slave uspehe i planiraju sledeće. I zato što, kad mi ne ide, ponekad pitaju nas, roditelje. Ne uvek, srećom, jer su odrasle i znaju da mi nismo čarobnjaci. Da mnogo toga, kao što ne zavisi od njih ne zavisi ni od nas. Ali, da vredi probati, dati najviše od sebe za svoje snove. One koje je moguće dosanjati.

Zato mislim da su odrasle. A to ostalo, udaja, posao, deca…od kad je sveta i veka važilo je: ne zna se šta nosi dan, a šta noć. Ne mogu svi u isti kalup, lepota i jeste u tome. Ako znaš da ti je jedna knjiga dobra, trebalo bi da si pročitao i bar jednu lošu. Inače, kako to znaš, šta s čime porediš? Koja je možda nekog drugom najbolja na svetu. Dobro je dok je to ono što misliš ti a ne neko drugi, dok imaš svoj a ne tuđe stavove.

Jer živiš svoj, a ne život nekog drugog. Jedan jedini. Neponovljiv.

One to znaju. moje dve odrasle cure.