KAD USKRSNU NEKE SLIKE


Ove godine, nekako, zaboravila sam da fotografišem sveže obojena uskršnja jaja. Ne znam kako se to desilo…

U stvari, znam. Haos pretpraznične atmosfere, želja da stignem sve, što nije bilo moguće. Nestanak struje, signala za za mobilni, interneta, haos u saobraćaju, pposao koji moram da završim, prazne kesice sa bojom za jaja, potraga za jagnjetinom, redovi u prodavnicama, i sve skupo, polubajato, lošeg kvaliteta.

Nekima je izgleda vaskrsnuće Isusa povod da zarade, i ništa više.

Čovek se tako umesto da se raduje prazniku, oseća prevareno i nebitno i jadno.

A imam tu neku sliku kako izgleda savršeno uskršnje slavlje, sliku koja pripada nekim prošlim vremenima i ma koliko se trudila, nikada je više neću videti „uživo“…

I imam osećaj da većina ljudi oko mene isto ima neke svoje slike, i vidim da se trude da ih ponove, ali ne znam da li im i uspeva.

Prijanovici, dedovina

Kod mene je za moju sliku problem što se „društvo za stolom“ u znatnom broju preselilo na onaj svet. Zovem brata da mu čestitam Uskrs, ni on ni ja ne volimo SMS čestitke, posebno kada je reč o najbližima. Sećamo se nekih davnim proslava, kada je naša baba farbala stotine jaja, kada je veliki sto bio prepun svega i svačega, i kada je ona danima, sama, sve spremala, a posebno mesila majstorski kolače. Kojih je bilo toliko da su bili na drugom, nešto manjem stolu od glavnog.

Sećam se i kad bi spuštala zelene roletne „zbog sunca“ u višedecenijskom strahu da nas neko ne vidi, i kako su mi govorili da nije baš zgodno da drugoj deci pričam o jajima, gde sam bila i kako smo slavili.

Naravno da se tih godina zbog toga više nije išlo u zatvor, ali strah je strah, a i nije bilo baš moderno biti hrišćanin, posebno ne pravoslavac.

Lepo je kad čovek ceo sat potpoši da bi samo najbližima čestitao praznik, kad se čuje sa svima, preslišava da nije nikog slučajno zaboravio.

Jabuka u dvorištu u Požegi, pod kojoj je moj otac voleo da sedi

Ali, svi slavimo kod svojih kuća, samo sa najužom porodicom, žene, muževi, deca, poneko i sa unučićima. Jer, svako od nas ima jednog starog člana, svako se od njih teško kreće, većina je, Bogu hvala, prevalila 80 a neki se dobro primakli i 90-oj godini.

Ako bismo pokušali da se svi kao nekada okupimo, mogli bismo jedino njih da ostavimo da praznik provedu sami. Što ne dolazi u obzir.

A i mi, koji smo u zlatnoj sredini između naše dece i roditelja, svi smo dobro premoreni od svakodnevne trke, toga što nam dani klize iz ruku, što je sve postalo tako komplikovano i teško.

Nas dvoje i naša dva psića praznične dane provodimo u vikendici. Vreme je tunjavo, redić sunca pa red kiše. Uporne komšije raspaljuju roštilj i slave, rekla bih, dan ranije, ko zna iz kojih razloga. Možda i zato što u medijima danima mrače da će za Uskrs biti znatno hladnije nego što je inače.

Sam dan praznika, ipak, provodimo u kući. Sa decom. Sa mojom majkom. Njoj je punih 85. Da je lepše vreme, spakovali bismo se i svi zajedno bili u našem raju nadomak Dunava. Ali, nije, te smo kod kuće.

Moja majka i moja tetka

I ona zove smoje najmilije. Sestru koja ima 87, bratića koji ima 86. One u Beogradu, on u Zagrebu. Svo troje imaju po kesu lekova, par dijagnoza i ograničen radijus kretanja. Šanse da se sretnu, makar za praznik, ne postoje.

Moji najrođeniji iz Zagreba

A meni fale ta okupljanja. Čula sam se sa bratom od strica, zove da dođem bar za 2. maj, tada oboje slavimo rođendan. A mene „ono tamo“ vuče, kako se to kaže. Vuče me mesto gde je prađedov dom bio. Gde mi je i đed rođen. Vuče me nešto u Prijanoviće, ali i Požegu. Da sednem sa mojim već starim strikanom ispred kuće drugog prađeda i da mi striko po hiljaditi put priča ko sam i čija sam. Da gledamo požutele slike, da mi se oči napune suzama, malo od priče malo zato što je moj stric isti brat, moj otac, koji već 7 godina krstari nebeskim prostranstvima.

Znam ja napamet tu priču, ali nekako uvek ima novih detalja. Da li zato što je ranije zaboravio da mi ih kaže, ili sam ja zaboravila da mi ih je rekao, a možda i od stričevih godina kad se priče mešaju pa lagano zaboravlja šta je stvarno bilo. Svejedno, volim.

Tucamo se jajima dok moja majka diriguje da ih ne uzimamo sa obe tacne, jer jedna mora da bude lepa, a takva je samo ako je puna. Molim je da se opusti i pusti da svako uzima jaje odakle želi.

Moj deda Milutin, stric moga tate, jedini deda koji je dočekao moje rođenje

Naravno da ne možemo da se sastavimo i ručamo svi u isto vreme, jedno dete se razvalilo od spavanja, drugo ima ispite sledeće nedelje i ne odvaja se od knjige trenutno. Što se mene tiče, i ne moramo, važno je da smo zajedno. Ali, ne tiče se samo mene, gospođa general majka izdaje naređenje da isečem meso. Ali ne tako, nego lepo. Pa, seci ti onda! Ne, ne, dobro joj je sad.

Jedemo i pričamo, moja Dea je samo fizički prisutna, slavi Uskrs naravno na mobilnom, otpašće joj prst od kuckanja. Ja prste koristim da bih skinula mesce sa kostiju, moja majka gunđa zato što ne jedem priborom. Opusti se, ženo, praznik je!

A i nemamo ništa slatko. Imamo, ali slatko je ono zbog čega upljaš pola kuhinje, potrošiš par sati, koje nemaš, i onda se ne jede. Jer se svi najedu jaja. I jagnjetine. I zato što je ipak samo nas petoro, a ne četa ljudi. A posebno zato što smo tu negde oko Uskrsa rođene moja starija kći i ja, pa se ovaj sveti praznik uglavi ili na dan rođenja jedne od nas ili između. A time i između torti.

Znam ja, i ona ima slike nekih davnih slavlja. Samo što neću da joj kažem da sam samo fizički ovde a zapravo sam u mislima negde drugde.

Moja curica kada je bila mala, u kući moga pređeda, na mestu gde je on sedeo

U jednom dvorištu, kraj trošne kuće, vidim, stotine jaja, hrpe pečenja i proju od belog brašna, sa potočare, još se puši. I sir u zelenoj limenoj kanti koji sam volela u trku da zgrabim rukama i jedem tako. I čujem tatu koji peva sa svojom braćom, jedan od njih svira usnu, drugi pravu harmoniku. A moja baba sa svežom ondulacijom na glavi, pregačom ali i lakovanim cipelama na štiklu nutka sve redom.

Od svega, ostala je kaldrma u dvorištu i ta neka moja, sećanja, mešavina svih slavlja, nekih prošlih vremena. Tako valjda na Uskrs vaskrsnu…da me podsete ko sam i čija sam.