Kad se moraš presvuče u neću


Ustaneš ujutru, naravno, na silu. I posle par koraka krene da te patosira hiljade moranja.

Moram da požurim. Moram na posao. Moram u prodavnicu. Moram da skuvam ručak, stavim veš na pranje, peglam. Moram da se javim ovome i onome, uradim i ovo i ono.

Samo fizički stojiš, zapravo puziš od tereta silnih moranja. Usporavaju te, razbijaju na najmanje čestice, ne možeš da se sastaviš, nemaš volje i snage. Samo je straha na pretek. Neću stići! Neću uspeti! Neću!

I stvarno, nećeš. Zato što tako misliš. I zato što misliš da sve to moraš. Stoji da nam je štošta u životu naizgled neizbežno, moramo jesti, smeta nam prljavština, moramo obezbediti sredstva od kojih ćemo živeti.

Ali sve to ne mora biti uvek – moranje. Može biti naša želja da jedemo kvalitetnije a ne trpamo bilo šta u stomak, dišemo i mirišemo na čisto, imamo sve što se danas smatra normalnim za život.

Ne voliš da pereš prozore i ne moraš to da radiš, ali želiš da budu čisti. Ne podnosiš da praviš palačinke ali te raduje oduševljenje dece njima.

Sve je lakše dok ono „moram“ dolazi iz tvoje glave a ne iz usta ili prekornog pogleda onih sa kojima deliš svakodnevicu. Meni se to njihovo moranje momentalno pretvori u „neću“, „ne pada mi na pamet“ ili „ne dolazi u obzir“.

Moj tata je u šali govorio da sve što se mora nije teško, nego preteško. Iza moranja obično stoji neka kazna, neka strahota ako ga odbiješ. Kamenčić se pretvara u lavinu. Koja nas plaši i blokira. I sve što bismo mogli kada bismo to želeli zbog onog dobrog što ćemo time dobiti, postaje nevidljivo od užasa koji nam preti ako ne uradimo ono što moramo.

Tako nam se oni koji žele da rade ono što mi moramo čine čarobnjacima i srećnicima jer postižu neuporedivo više i bolje, i uz to ih niko ne prisiljava, njima sve nekako lagano klizi. A tajna je u polaznoj tački, u kojoj točimo gorivo ili i ono malo što imamo prosipamo. Kao kad na ulaznim vratima neko uključi svetlo a neko baulja do prozora i dodatno pravi mrak spuštajući sve roletne, nakon što je iza sebe zatvorio vrata da bi ubio što više svetlosti.

Naučeni smo da moramo. Od prvog udisaja bilo je dobro dete uklapati u određene okvire, vaspitati ga, učiti, disciplinovati. I jeste važno da nauči sve što će mu život činiti boljim, a vodeći računa da ne ugrožava prava drugih.

Moraš da opereš zube. Moraš da pereš kosu. Moraš da jedeš povrće. Sedi lepo. Ćuti za stolom. Ali i kad odrasli pričaju. Spavaj. Ustani.

Nauči pa recituj pesmicu pred kobajagi oduševljenim gostima, nema veze što ti se to ne radi, moraš, jer će mama i tata da se ljute, i baba će da im gunđa da te nisu vaspitali i onda će se svi ponašati kao da te ne vole.

A za neophodnu ljubav valja se boriti jer smo zaboravili da je najlepša kad postoji sama zbog sebe, kada je bezuslovna, i onda radimo sve što moramo a inače nikada ne bismo.

Moramo da trpimo isfrustrirane na poslu zato što su nam i nadređeni, a plata nam je preko potrebna. Moramo da progutamo sve najgore reči ispred svakog šaltera na kom oni s druge strane leče svoje probleme maltretiranjem nas. Moramo da se suzdržavamo pred raznima jer postoji mogućnost da nas, onako nekontrolisani, prebiju. Probuše gume na automobilu. Pljunu. Ekserom izgrebu ulazna vrata.

Moramo da budemo dobri partneri, poslušna deca i posvećeni roditelji, u suprotnom ne samo što će se nama bitni ljutiti nego će nas verbalno maltretirati a možda nas i kažnjavati na razne načine.

Zato, moramo.

A onda nam ceo život postane niz moranja, i guši nas, steže sa svih strana, ubija svaku iskru u nama, sve smo sporiji, tužniji, nervozniji, sve se više saginjemo, sklupčavamo…Do dana dok ne eksplodiramo.

I tada nas, kao po pravilu, isprovociraju neka manje bitna moranja, sve nam jednako smeta i svega bismo se rešili.

Kada čovek nauči da većinu moranja pretvori u potrebu da postigne ono što želi, većinu jer nije moguće ono „moram“, sasvim eliminisati, s obzirom da je često nametnuto od drugih ljudi, oseća se svakim danom sigurnije i srećnije.

I tada, kada čuje da nešto mora, obično, u savršenom miru sa sobom, u sekundi kaže: neću. Neću i tačka. Ako misliš da nešto mora, izvoli pa se namoraj, ja nema šanse.

Samo može da bude nezgodno kada se moram uvek presvlači u neću, bez prilike da možda postane želim, jer znam zašto je to korisno da to uradim i koliko je rezultat za mene dobar. Znam, iz iskustva.

Lako mi je da razna dnevna moranja pretvorim u jednostavni niz neophodnosti, nešto bez čega dan ne bi imao pravi smisao. Ali, kad mi neko nešto nameće, to je druga priča koja ne uključuje razmišljanje već ogromne količine inata.

Ne moraš u teretanu, zaista, ako ćeš tamo da naričeš kako ti je sve teško i maltretiraš ostale. Niko te ne tera da, ako nećeš, misliš na svoje zdravlje, izgled, kondiciju. Ni na onaj događaj ukoliko ćeš da gunđaš i time remetiš ljude oko tebe. Ako tebi nije lepo i ako ti je dosadno, pusti da drugi uživaju. Ali nemoj ni da se odričeš bilo čega što si zapravo ti, da bi neko drugi bio srećan.

E sad, ima li posledica, zavisi od tebe, tog nečeg i drugih ljudi.

Što si spremniji da budeš na svojoj strani, što više voliš sebe i znaš ko si, to ti je lakše da svako moram presvučeš u neću. Ako već u tebi nema ni trunke želje da tim nečim postigneš ono što osećaš da ti je potrebno i što zaista želiš.