Jedan zaista blagi dan


Kad dođu te godine u kojima važi „ništa više ja ne moram ja sam se namorala“, onda čovek lakše diše. Jer, može a ne mora. Zna šta mu i koliko prija, ali i šta neće i ne može.

A meni je u dane praznika potreban samo mir, i dragi ljudi. Odavno sam naučila da kićenje i izobilje na stolu nisu ono čega se sećamo.

Pamtimo lica, osmehe, reči. Na fotografijama gledamo kako smo izgledali i sećamo se šta smo radili, a ne da li je na stolu bilo prase, od koliko kilograma, ima li u ustima jabuku i koliki je bio badnjak, recimo.

To uopšte ne pamtim. Ali se sećam sreće moje dece kada bi im kuma donela česnicu a one nalazile novčiće. Bakinih lakovanih cipela sa štiklicom i sveže ondulacije na kosi. Tatinih dosetki na račun svega i svačega.

Pamtim da sam imala dva Božića, po kalendaru i jedne i druge bake. I da su mi za oba govorili da ne smem da pričam da ih slavimo. Zapravo, više su se trudili da ni ne primetim da se išta proslavlja. A to je bilo teško izvodljivo.

Kao što je danas moda da se što više vidi da slaviš. Posebno izražena kod onih pred kojima se nekada o slavlju najviše ćutalo. Kakav ti je to banjak? Pa to neki jad, bre, nema ni tri metra! A prase, jagnje, gde su? Kakav si ti vernik bez ražnja! I kako bez rakije? Ne piješ je? Sramota, stvarno sramota. Vi bre neki lažni hrišćani…

Možda bih ja još i slavila grandioznije. Ali, zašto? Za to su potrebni – ljudi, a njih je sve manje, i ovo što nas ima, rasulo se. Stigle nove generacije koje znaju da ne moraju da sede ceo dan s matorcima zato što je praznik. A mene ponekad stigne tuga jer ne osećaju potrebu za tim.

Pa ne planiram mnogo. On i ja i naša dva psa. Mir, tišina, priroda. I ponešto na stolu. Badnjak, da. I mlada pšenica. Hrane koliko može u stomak da stane a da prija. U onoj drugoj kući, u našem drugom domu, jer je vreme lepo.

Česnicu nisam mesila. Ne znam hoće li ikoga osim nas dvoje biti da je lome. Imamo zato domaću, u selu kupljenu pogaču. Salata više vrsta. Krompir. Mesa više vrsta. Dovoljno. I strpljenja da saznamo: kakav je plan?

Koni čeka Anđelu baku

Starija kći dolazi sa svojom bakom. Slušam pucketanje smederevca dok čekam da moja mama dođe sa unukom. Mlađa je ostala kod kuće, nisam htela da s na taj sveti dan s njom natežem oko toga šta je pristojno a šta bezobrazluk. Jer, praznik je meni pre svega za dušu.

I opušteni razgovori. Ručak bez žurbe. I smeh kad primetimo da nemamo ništa slatko. Malo zaboravila, malo više jer znam da niko neće da se pretovari.

I sunce koje zalazi popodne a mi se vraćamo u grad. Ozareno lice moje majke. Za nju sve je bilo veličanstveno, zato što je bila sa nama, osetila se važnom, poštovanom. Ima sve manje snage za ovakve, za nju ipak napore, ali ima. Jer je porodica na okupu. I zato što smo zajedno, svi, u miru i ljubavi.

Evo nešto slatko: Beka ljubi Anđelu

A mene prati taj poseban osećaj, da ono što najviše vredi i ima smisao i jeste taj osećaj da si nečiji, da neko misli na tebe, taj osećaj pripadnosti. Gledam listu poziva danas, prvo ona najbolja druga moja, zatim moja braća, familija, par bliskih i posebnih ljudi. Dan kada razgovaramo nekako drugačije.

I veče kod mog brata i snajke, gde ima „nešto slatko“. I ćaskanje uz kaficu. Jer su nama ovi dani praznika drugačiji.

Prvih 19 godina života Badnji dan je bio i bakin rođendan. Zatim jedna godina sećanja i već sledeće ponovo rađanje jedne posebne za mene – moj brat je postao tata jednoj devojčici. Otud poslastice u ponudi.

Dobar povod da budemo zajedno. Jer smo jedni drugima važni. I zato što nam prija kada smo zajedno.

I tako, kada ne planiraš, kada samo poželiš da ti Božić bude zaista blagi dan, onda tako i bude. Topao, treperav, pun dragih ljudi, nežnosti, topline. Vrcav od onih dobrih vibracija da sve zaista ima pravi smisao. Lagan kao pero, a opet pun sećanja i obrisa dragih lica, nasmešenih. Tamo negde, sigurna sam, vide i srećni su što smo zajedno.

I kako vreme bude teklo, zaboravićemo šta smo jeli i pili, ali se sećati da smo bili zajedno. I dugo se smejati Vladinom pitanju: Domaćice, a slatko, nema ništa? Ima, ali se ne jede: sreća.

Božićno veče u Beogradu

E to je meni praznik. Kad se može, a ne mora, kad se hoće zbog sebe a ne drugih. Kada nije sve u žurbi i s pogledom na sat, već polako, kao da imaš sve vreme ovog sveta. Kad ne melje nego klizi. Kad ne treba nego je lepo. Kad stvaraš uspomene a ne ispunjavaš standarde.

Kada si slobodan i srećan, istovremeno svoj ali i pripadaš drugima. I znaš da je sve baš onako kako treba da bude. Kada zastaneš, osvrneš se i osećaš da zaista imaš šta da proslavljaš.

A kako? E to je već stvar izbora. Meni je najvažnije ono što mi je u duši i mislima. Jer, ništa ja ne moram. Sve i da se do sada „nisam nomorala“. E jesam. I znam da je sve džaba ako neemamo jedni druge. Jedino to mislim da vredi. A imamo. I na tome sam zahvalna.

Na Božić, ovaj poseban, blagi dan, pun ljubavi…