Izgubljena fotografija


Bila je to jedna naizgled obična, porodična fotografija. Nastala u danu kada sam postala gospodja Zebić, u trenu kad sam mom ocu, ugledavši poznati staklasti sjaj u pogledu rekla:Hej, nema plakanja! a on mi odgovarao:Ma šta ti pada na pamet! Na njoj, moj tata i ja i uočljive sličnosti-naglašena sredina gornje usne, podočnjaci, isti govor rukama. Tata, još uvek visok…ja prirodne boje kose, sa mojim loknama koje je vremenom sahranila presa. Vreli prvi dan jula nakazne ratne godine…Par dana po nastanku, i original i kopija fotografije nestali su. Svi smo je neko vreme tražili, i tata, i mama, i ja. Sumnjičili smo jednu od moje dve tetke. Ali, kako ih optužiti! Pa nisu bile na venčanju i još su se malo durile što nisam pravila svadbu. I kako pitati jednu da li je fotografija kod nje? Imale su pravo, kao majke u rezervi kada je moje odrastanje u pitanju, na tu papirnu uspomenu…Možda je svaka maznula po fotku? Svaki dan je bio izazov-navikavanje na ono što se zove život u dvoje, ubezo saznanje da će nas biti troje, potpisivanje (konačno!) kraja rata, svaki dan je bio život u malom. Nove fotografije su se množile i nekako smo onu s početka priče zaboravili.

Tek ponekad, kad bi nam do ruku došle slike s venčanja, na pola puta od smeha zbog kuma koji je bio pospan, drugom kuma koji je jedva čekao da otkopka košulju, kume koju sam sve vreme ubedjivala da me neće izgubiti udajom, Jasninih i mojih tada skupih a u stvari do bola ružnih (jedinih luksiznih tih groznih godina) čarapa…setila bih se fotkice. Imala sam onu sa tatom i ubijenom sedativima mamom (voli žena lekove), svima prisutnima (ukupno 13 osoba), ali nije bilo te jedne jedine, nastale u trenu koji je zapravo oslikavao naš odnos. Fotografije na kojoj su otac i kći, uvek zabrinuti za onog drugog, tako slični a opet u nekim detaljima dijametralno suprotni (da li?).

A onda, par dana posle očajnog 29. novembra (kog je tata uvek mrzeo zbog značenja), početkom kišnog decembra…odlučila sam da, u danima kada sam imala utisak da osećam bol u svakoj čestici tela (duša mi se raspala na Dan bivše republike) otvorim jedan-kofer.

Stari. Oguljen. Ne znam da li je od nekog jakog kartona, šta li…do tada, za mene nedodirljiv. Decenijama dremljiv u dnu tatinog ormana. Ponekad ga je otvarao, u starosti sve češće. Kofer pun “tamo nekih tatinih gluposti”…Kofer koji je doneo u Beograd kada je proteran iz rodne Požege kao četnički sin. Kofer koji je podsećao na vreme nemaštine. Vreme jada. Početke socijalizma i progona svih koji bi možda jedno mogli i misliti drugačije. Kofer koji je mirisao na tugu što se ne zna gde je grob moga dede. Kofer koji je nosio par jabuka i dunja, jedini džemper i klice budućih strahova za svoje dete. Mene.

proleće 1070. godineOtvorila sam ga kao škrinju s blagom. Satima prebirala bez smisla po papirima…pismima koje je slao mojoj majci i ona njemu onih godina kad smo “zbog budućnosti” bili razdvojeni (…čuvaj nam Želju…ona mora da ima sve što joj treba…milena…mileni…). Pisma koja je slao meni i ja njemu, njegovo zanimanje za postere koje sam okačila, za Bajagin koncert na Tašu po pljusku, za predmete u školi. Navirale su rečenice koje sam sasvim zaboravila zajedno sa suzama. Taj kofer koji je, pun pisama, tatinih diploma, pohvale koju je dobio u vojsci i slika moga dede, izgubljenog 45-te negde u progonu, postao je odjednom i kofer mojih uspomena. Na tatu. Onakvog kakav je, zapravo bio. Nežan. toplih, jasnih misli i rečenica. I onda…ispod papira…ugledah…fotografiju…moje lokne…dve ruke, mladu i staru u istoj pozi…sliku s mog venčanja…onu koju je, od siline ljubavi prema meni i suštine koj je razotkrivala, sakrio ljubomorno od svih. I čuvao samo za svoje oči. Možda je zbog nje, poslednjih godina, otvarao kofer tako često?

Danas sam je opet ugledala. Moja majka ju je čim sam je našla stavila na policu koju smo napunili tatinim fotografijama. Ona ih gleda neprekidno, kao da ne želi da prekine niz od više od 6 decenija ljubavi.One koja zaslužuje neku drugu priču. Ugledala sam fotograiju. Zastala. I zapitah tatu, tamo negde gore: Vidiš li koliko ličimo, Ljubinkice moj? I zapitah sebe: Jesam li dovoljno ponosna što mi je takav čovek bio tata, u punom značenju te reči…

(iz oktobra, 2012. godine)