HVALJENJA NIKADA DOVOLJNO


Volim kasno proleće na društvenim mrežama. Volim ga nekako malo setno, zamišljena i svesna prolaznosti, okružena onim što i jeste najveća vrednost i lepota življenja.

Gledam obilje fotografija na kojima razne, naizgled sitne radosti, delimo jedni s drugima. Rodile razne biljke, nekom paradajz, nekog trešnje, višnje. Neko posadio cveće i sada uživa u lepoti latica. Jedan danima farba okruženje, čisti i popravlja, kreira, da mu okruženje bude lepo.

Neki otputovali pa se fotografišu po raznim plićacima. Drugi opet osvajaju neke male ciljeve i ponosni su na svoje male pobede.

A najviše je onih koji se hvale do juče bebama.

Gledam fotografije mladih ljudi koje više i ne prepoznajem, porasli su čini se preko noći, stasali do velikih životnih promena.

Vreme je za male i velike mature. Za prve štiklice i prve sakoe. Vreme je za velike ispite i odluke.

Sve fercera od nabujalih emocija, snova najlepših boja, sećanja koja se duboko urezuju u srce i pamćenje.

Tako su sva ta deca lepa, ozbiljna, okice im iskre od uzbuđenja. Taj trenutak, najvažniji u njihovom životu, tate, mame, tetke, bake, deke, dele s ostalima na svojim profilima.

Moja Anđela, Anđelak, Anči

I ja ih gledam i uzbuđena sam skoro koliko i oni. Poznat mi je taj osećaj iz prolećnih dana kada su i moje cure jurile haljinice i cipelice, pričale samo o toj večeri, kada su se spremale i odlazile. Sećam se tih večeri kada smo nas dvoje ostajali sami, kada smo postajali svesni da postaju odrasle.

Završni nastupi u muzičkim i baletskim školama. Odličan uspeh u đačkoj knjižici. Položeni svi ispiti na fakultetima. Sticanje diploma. Medalje na raznim takmičenjima.

Sezona je i venčanja. Neki od prijatelja prate svoje bebe, sada odrasle i samostalne ljude, u nove male porodice. Spremaju se da dobiju zvanje bake i deke.

Kad pre? Trgnem se na pomisao da nas je život doveo već do te tačke. Ako ne baš do te, onda do neke velike brojke na proslavi mature. Šta kažeš, 30 godina? 45? Kako, bre, pa nemaš ti toliko…ili imaš?

Uživam u slikama sa raznih proslava. Ako i mislimo da nismo uspeli i da je vreme proletelo a da ga nismo lepo potrošili, one nas razuvere.

Pune su onih malih, najslađih pobeda, ličnih i ljudskih. Nizali smo dane kao najfinije bisere, i sada gledamo te naše ogrlice života.

Privremeno smo sve ono što nas je u tome ometalo smestili u drugi plan. Važno je da smo mi svoje uradili. Da, mogli smo bolje, ali nije bilo naš sve do nas.

Deca su zaslužila diplome za sve petice, maksimalan broj bodova na prijemnom, upisuju škole koje žele. I to je važno. Ostala pitanja na koja odgovor nikada nećemo imati, ni ne pomišljamo da izgovorimo.

Anđela i Andrea, leto 2015. godine

Slavimo život i time se hvalimo, nekada raskošno, nekada stidljivo zbog silnih „hejtera“ koji i ove predivne dane posvećuju stvarima koje ili ne možemo promeniti, ili je kasno da ih menjamo.

Nego šta nego treba da se ponosimo i delimo radost sa ostalima? Sreća je najlepši virus na svetu.

Nego šta nego treba da se hvalimo i pišemo o lepim stvarima? Lepota nam boji živote najlepšim koloritima.

Nego šta nego treba da svi znaju koliko smo srećni? Imamo pravo na sreću, toliko smo se trudili da je dostignemo.

Tako naši naizgled mali i nebitni životi, daleko od naslovnih strana i pompeznih naslova, najzad dolaze na najvažnije, prvo mesto, ono koje realno i zaslužuju.

Predivna mladost u ovim odlučujućim danima je važnija od svih spletki i podmetanja onih koji su na nekoj raskrsnici, izgleda, pogrešno skrenuli.

Bašta moje drugarice i vinograd prijatelja je veći uspeh od nečijeg preseljenja u naizgled bolju budućnost, odvajanja od korena i sada nezadovoljstva životom i celim svetom koje kao otrov preliva na okruženje.

Neka kulturna dešavanja i susreti, savršeni u emociji i smislu, organizovani bez ičega i iz ničega, treba da zatrpaju društvene mreže. Jer, to smo mi. Oni pravi. To smo mi zaista kada ustanemo i kažemo sebi da nećemo više tako, da želimo, možemo i znamo više.

Dete joj svira klavir? Pa šta? Ovaj njen sin, uspešan sportista? Pa šta? Otišli na more? Odakle im, bre, pare?

Nije to baš tako. Divno je što malena tako stvara čaroliju, što se njegova upornost na putu prepunom trnja, to znam, isplatila, što su zajedno u plićaku, odmaraju i to dele sa ostalima.

Andrea, na snimanju jednog muzičkog spota

Andrea, na snimanju jednog muzičkog spota

Ne treba čovek da oseća krivicu što je srećan, što bar u ovo doba godine nema crnih oblaka, zato što ima čime da se pohvali. Ništa nije palo s neba, na tome se radilo.

Kamo sreće da svi možemo! Ali, na žalost, nije tako. To nije razlog da svakoga ko štrči potopimo u mulj. Sram te bilo što se hvališ!

Poenta je da nađemo načina da i mi imamo razloga za takve naše radosti. Da i mi pokušamo da štrčimo. A svako bi mogao naći neku svoju radost, ali ili neće ili ne može da je vidi.

A ja? Ja volim i da davim druge mojim radostima, i da uživam u tuđima. Ustreperim gledajući slike malih i velikih maturanata, zagrljene jubilarce na proslavama, tek rođene bebe nekih dojučerašnjih beba. Neka dvorišta i plodove, fotografije onoga što ste sami napravili, stekli – zaslužili.

Nema tu mesta za crne slutnje, sumnjičava pitanja, osuđivanje.

Najlepša strana života ima prednost – kada smo svoji, srećni, ispunjeni. Ponosni.

Hvaliti se nije sramota već lepota. Divna je ta potreba da obasjamo našom radošću i ostale. I tako ljudska, iskonska. I umesto što osuđujemo one koji se hvale, bolje da razmislimo zašto mi to nismo u stanju da radimo. Sigurno imamo makar jedan razlog, ali ne želimo da ga vidimo.

Uvek je lakše naći problem od rešenja. Ne pokušati nego krenuti na put neizvesnosti. Kritikovati nego pohvaliti.

A život, jedan, neponovljiv. Pustiti druge da ga presipaju i na nas, ili ćutati, a ne gušiti njihovu radost. Ako nisu oni najpametniji zato što se hvale, nisu to ni oni koji ih kritikuju.