Gde ode to vreme


Gledam je, ne može da se načudi kada je pre napunila čak 21-nu. I slušam kako je zbunjuje to što dani prolaze tako brzo. I ćutim, jer hitrost koju primećujemo u tim prelepim, mladim godinama, kao večnost je za godine koje dolaze.

A koje ja, opet, ne znam kako se tako brzo potrošiše. Izgledalo je da su tako daleko, tako moćno duge i prostrane. Mislili smo da imamo vremena. Zatim treptaj – dva oka, i prođoše.

Dani i godine ne menjaju trajanje, ali nam se čini da ponekad baš ubrzavaju a nekada prolaze sporije. Nekada kao da ih nema dovoljno, ali ponekad i jedva čekamo da prođu da bismo dočekali neke druge dane, jer mislimo da će biti kvalitetniji.

Jedva čekamo da pronađe tih deset dana gripa. Ta poslednja radna nedelja pre odlaska na more. Tih mesec dana dijete da uđemo u onu haljinu.

A tako bismo usporili, ma zaustavili, godine kada su deca mala. Da te igre i maženja s njima nikada ne prestanu. I banalnije, da nam svaki vikend traje dovoljno, prolazi polako i da imamo vremena da tokom njega uradimo sve što smo smišljali.

Ali, đavola! Sve se dešava obrnuto. Najlepši trenuci prolete, a teški dani kojima željno čekamo kraj se razvuku.

I dok se moje dete čudi kad je pre toliko porasla, a ja svakodnevno kad treba da dam neku vremensku odrednicu „ne mogu da verujem“, pričamo o danima koje smo zajedno trošile.

O, koliko toga ima za sećanje! Nižu se slike, izviru jedna iz druge, i mi smo na pola puta, s jedne strane zadovoljni jer smo godine ispunili svim i svačim, a s druge setni jer, ipak je moglo još malo da traje.

Sve je u uglu posmatranja. Kada ti život iskri od dešavanja, ne osećaš vreme pa se iznenađuješ kad shvatiš koliko ga je „već“ potrošeno. Ali, i ako su ti dani isti, oni u kojima kao automat obavljaš ne šta želiš nego moraš, u dosadnoj rutini i slabog kolorita, vreme će proleteti.

Pa, ako već mora tako, daj da bude potrošeno tako da se pamti! Slušajući sebe, ali i poštujući sebe. Jer, ponekad zbog prvog zaboravimo ovo drugo. Pa se dockan setimo da smo nekad negde čuli:“Pitaće te starost gde ti je bila mladost“. U svakom smislu…

Primećujem da se kod ljudi našeg uzrasta uglavnom odnosi na razna preterivanja – u nespavanju, trčanju, izlaženju u susret drugima, simpatičnom nedostatku ikakvog osećaja da ne možemo ali i ne moramo isto kao pre par decenija.

Ovo poslednje nema šanse da prihvatim, pokušavam ali ne ide.

Nas i dalje drži onaj osećaj da smo mladi, večni, da je još uvek sve ispred nas. Preseče me jedino pogled na cure. Nije moguće da sam ja još uvek mlada, kada su one u tim čarobnim godinama? Ona se smeje na moje pitanje kako ćemo dogodine slaviti rođendane, kad ona puni 22 a ja, već po tradiciji, 23, i predlaže da ih lepo – slavimo zajedno.

Nije meni šta će drugi da misle, nego kako sebe više da lažem? Jeste, star si onoliko koliko se takvim osećaš. Ali sam ja toliko nesvesna, da čak i kada zažmurim i zamislim sebe, vidim onaj lik pre par decenija.

Priroda izgleda to tako uredi, da što imaš više bora i čudnih oblika na licu i telu, to ti je dioptrija veća i pogled zamućeniji, pa se opet vidiš onakvim kako ti je u redu da budeš.

A da vreme leti, ponekad te uvere situacije u kojima se ponašaš onako kako misliš, a ne kako zaista i možeš. Poznate po tome što hodaš kao invalid nakon aktivnosti omiljenih kada ti je bilo 20 i kusur godina. Ili po glavobolji i vrtoglavici nakon sedeljke koja je trajala čak do jedan iza ponoći.

Ko se od vas seća, kakvo je vreme bilo, kada je bilo neobično toplo ili prehladno? Ja pojma nemam. To kolika je spoljna temperatura je retko i vrlo malo imalo veze sa mnom. Možda baš kada napada sneg pa je haos u saobraćaju. Ali, kada smo bili mladi, meteorološka slika nije imala baš nikakvog značaja u našim životima. Sada, mogu da služim kao pomoćni radar prognostičačrima.

Primetno je da ako ne moramo, ne izlazimo nigde ako je: presvruće, prehladno, duva, velika je vlažnost vazduha, mnogo pljušti i posebno ako veje.

Mogla sam da spojim i 2 dana sa 2 noći nespavanja, pa se posle odvalim, sve sanjam u boji koliko me umor obuzme. Ali, opet, samo par sati, život je čekao. Sada, ako nisam sastavila najmanje 6 sati sna, može da gori sve oko mene, niti ću čuti niti videti niti se nasekirati.

Ne što ja ne razumem kud mi se dede ona moja energija, nego ni deca ne razumeju. Da shvate da je mama, posle noći i večeri u kojima ih čeka, sledećeg dana kao dobro premlaćena. A duša me boli da ih utišavam kada uđu u kuću pune priča, jer vreme leti, tako će mi nedostajati ti sati u kojima mi duša spava i trošim poslednje atome snage da ih slušam.

Jer, mladost slabo pravi razliku između dana i noći, mi ako je nepoštujemo možemo svačemu da se nadamo. Oteklim očima, ubijenim refleksima, totalnom neupotrebljivošću.

Zato, vremenu se treba smeškati, i varati ga što više. Kada nemam jasan plan za dan koji počinje, on mi uzalud prođe. Ako mi je dnevna lista aktivnosti nalik mesečnoj, uradim u istom vremenu mnogo više od planiranog. Tada ja nadmudrim dan.

Pa se trudim da što manje čekam, bilo šta. Neka to nešto bude dok mi dešavaju neke druge stvari. Pa me zaboli kad primetim da sedim i ne radim ništa. Strahota!

To vreme ode i neće se vratiti. Ako ću već da trepćem od čuda kad pre dođe kraj godine, daj da pogled na protekle mesece bude zabavan i ispunjen.

Da se ne pitamo gde ode to vreme, nego znam da smo ga ispunili onim što smo voleli, hteli i što nam je bilo važno i korisno. Da je to sve bilo baš po našoj meri.

Zato, ne dam da mi drugi jedu vreme, a time i mene, ne volim da stojim u mestu, zato stalno pravim planove i imam želje i željice. Ako slučajno sednem i ne znam gde bih, da imam predlog za sebe samu zašto da ustanem. Da imam što manje odustajanja, i onog sutra ću, posle ću. Nema kasnije, samo sada, odmah.

Da mi vreme ode u pregršt sećanja a ne u tugu i setu da je moglo bolje.