Fejsbuče, glup ti ovaj kviz


Normalno da sam svakodnevno da društvenim mrežama. Navika, kao pranje zuba. Potreba kao opijati. A i, zaboga, pa nisam luda da nešto propustim!

Ima tu zanimljivih, pametnih i smešnih, emotivnih i neobičnih stvari. Ima i čudnog sveta. Uglavnom je zanimljivo. Ali, fejs se pobrinuo da nas i sam povremeno lako zabavi. Pa sad postavio deo sa nekim pitanjima na koje kada odgovorimo, to kao objavu vide svi.

Kliknem ja to polje, da vidim čega ima. Srećom, moguće je pitanja listati a da se na njih ne odgovori…

Jer, nešto nije u redu, pitanja ili ja. Nismo u istom vremenu i na istom prostoru izgleda.

Piše otprilike ovako: „Kada sam poslednji put bivšem/bivšoj poslala poruku…“ I, šta je onda bilo? Aman, zašto bih ikome bivšem slala poruku? Šta će mi uopšte njegov ili njen broj telefona? Dobro, idem dalje.

„Volela bih da posetim planetu…“ Nijednu, dalje. „Grad u kojem bih volela da živim…“ Već sam tamo gde sam svoja, da želim neko drugo mesto, tamo bih i bila.

Šta je, bre, ovo, leksikon za mlađe tinejdžere?

„Ako na ulici vidim nekog poznatog ali ne želim da se pozdravim…“ – prvo, ne vidim, imam dovoljno godina za cvike. Drugo, imam i dovoljno pretrpanu glavu da ne gledam nego sam u svojim mislima. I treće, pa ko je lud da to prizna znanim i neznanim prijateljima na društvenoj mreži?!

Klikćem dalje. Pita me bez čega ne mogu da izađem iz kuće. Jao, mica mala! Šta treba da upišem: bez mobilnog, karmina, bez osmeha, bez sebe? Da budem iskrena ili simpatična? Valjda je jesno da svakodnevno u kući zaboravljamo, svi, bar jednu stvar koja nam baš tog dana treba. Zar stvarno misli da proveravam šta sam ponela? Zar misli da ja uopšte znam šta mi je sve u torbi?

Sledeće što me pita je koliko sam najduže provela u avionu. Pojma nemam. Glupo pitanje, onoliko ljudi nikada nije ni videlo avion ni selo u njega.

I šta sam volela u detinjstvu. Nema načina da to stane u par reči. Moje detinjstvo je roman a ne anegdota.

O, ne. Oni misle da smo mi stvarno malko tupi. Pita šta bih izabrala između klima uređaja i ventilatora. Pa, napravila bih promaju, zamračila prozore, stavila mokar peškir oko vrata…Klimu nikad, to je za 21. vek normalno, a mi nismo još u njemu. Ili jesmo?

Usput, da li se još igde u svetu proizvode – ventilatori?

Koji mi je bio omiljeni predmet u školi, šta prvo uradim kad uđem u neku prodavnicu, šta je najskuplje što sam u životu kupila…Jeste li psihopate ili špijuni? To za školu ću odgovoriti kad se budem teleportovala u osamdesete. Ne analaziram se toliko da bih znala svaki pokret tokom kupovine. Ne znam kako počinje, znam kako završava: peglanjem kartice, stanjivanjem novčanika i nošenjem tanjuških kasa, sve s pogledom na ručke i nadom da neće puci na ulici. I šta te briga šta sam i koliko platila?

Neću da ti kažem ni koju bih specijalnu moć htela da imam. Samo da znaš, ne jednu, desetine njih. Utata!

Pitanje, sve sa nacrtanim srcem je:“Trend koji mi se najviše sviđa je…“ Slatko! Zar ne beše da na društvenim mrežama ne mogu biti mlađi od 12 godina? Mislim, pitanja su nekako više za njih…

Pita kada sam naučila da čitam. Sad razmišljam da lli da napišem sa 30 godina, ili da još nisam naučila, ili recimo da odgovor bude: sa 5 godina, 2 meseca, 4 dana, 8 sati i 24 minuta. Jer, naučiti čitati se može za satić, dva. Zato nam i jeste tako, što mislimo da je poznavati slova i čitati jedno isto…

„Toliko sam rasejana da nameštam alarm i za…“ Sem budilnika, da li sebe toliko ne volim da i tokom dana navijam alarme da me štrecaju? Ma jok. Prematora za merenje vremena u sekund. I sram te bilo, ja rasejana, ja?

Zanima ga koji mi je omiljeni citat. Vau, prilika da ostavim utisak! Da ljudi misle da sam pametnija, načitanija, prilika da bljesnem! Dalje.

Kada sam naučila da plivam, koja mi je omiljena vežba (valjda na času fizičkog, ne znam), volim li više puštenu kosu ili rep? Sve čekam pitanje o omiljenoj boji, simpatiji, šta mislim o Ani iz petog dva, Saši iz poslednje klupe, da li više volim Sunđer Boba ili Zaleđeno kraljevstvo.

I pitanje pobednik: “Da sam superheroj, koje bi moje ime bilo?“. Majke ti! Ali, opasna konkurencija mu je i ono na koje treba da odgovorim kada me bilo baš mnogo sramota. Ili koji mi je omiljeni odevni predmet iz osamdesetih. Ne znam, te godine pamtim po brojnim divotama, sećam se da nismo šetali goli, ali šta imamo na sebi baš i nije bilo toliko važno.

Koju sam najoriginalniju tortu za rođendan dobila? Vidi, druže, ako me pitaš za garderobu osamdesetih, trebalo bi da znaš da naše rođendanske torte nisu bile nezaboravne zbog ukrasa nego ukusa. Kad baba zamesi, tanjiri se ližu. Šarene i bljutave figurice sa kilom kao jestive boje pripadaju mlađim generacijama.

Ne, ne, ovo je pobedilo: “Da sam dezert, bila bih…“ Da mislim da sam dezert, bila bih na posmatranju čak i na ovim prostorima gde ludaci, dok nekog ne ubiju, sasvim slobodno šetaju ulicama. A drugo, ti kao ne znaš koliko manijaka ovde ima profile i šta bi im sve palo na pamet da ti odgovorim na ovo pitanje.

Šta radim noć pred ispit, tri stvari bez kojih ne mogu, šta uradim kad dođem kući, najbolji koncert na kom sam bila, šta volim u šopingu, reč koja me najbolje opisuje…

Odustajem. O odgovorima ne bih ni da razmišljam. Ne može se moj život u njih upakovati. Ne mogu se ja njima opisati, drugima predstaviti. Prerasla sam to, odavno.

Ono što me brine je: zašto oni koji su smislili pitanja misle da nisam? Ne samo ja nego svi mi? Zašto misle da smo nezreli, da smo kao ljudi toliko sažeti da možemo stati u par reči u odgovoru? Toliko naivni da iskreno odgovaramo, ili lažemo da bismo ostavili što lepši utisak?

E moj fejsu, rekla bih da ti je ovaj kviz glup. Imam dovoljno godina da znam da se po tarabi ne piše na šta se i koliko troši, ne otkrivaju tajne, tek tako ne oglašava šta voliš i ne voliš. Ali i da je besmisleno odgovoriti na pitanje šta mi je bilo najleše, od knjige i koncerata do gradova. Nije lepota samo u jednoj stvari, bar ne uglavnom.

I da znaš – jasna mi je namera sakrivena iza ove, naizgled naivne, igrice. Čekaj da vidimo ko su ti što ovde imaju profile. Pazi da ne saznaš.

Ako nas budeš po odgovorima ocenjivao, mislićeš da je neka greška, da živimo svi u vilama u Americi, bar na obali Francuske, imamo njih 50 makar kao kućnu poslugu, po par automobila i uopšte, jedan savršen život put raskoši i sjaja.

A ono što mi zaista jesmo, to nije na internetu. Lepota naših života i naša suština je bez signala za internet. I ne mogu stati u par odogovora.