EVROPSKI PROSTAKLUK ILITI NISI VASPITAN KOLIKO TI JE NOVČANIK DEBEO


Jesmo, ponekad smo, onako u proseku, Bože sačuvaj, što se kaže. Ali koliko smo zapravo izuzetni i divni, takođe u proseku, shvatim svaki put kad se sretnem s većim brojem žitelja EU.

Znam, niti je pristojno niti je realno uopštavati da je jedan narod ovakav a drugi onakav. Zato ću reći – grupa ljudi iz Danske. Grupa neviđeno bahatih i nevaspitanih pripadnika oba pola. Sa buljukom dece. Za koju smo skontali da su njihova jer sede, pardon, urlaju i divljaju oko njihovog stola tokom večere.

Bilo je očigledno da se tako ponašaju jer su mali i pospani. I ja bih bila da me drže po ceo dan na suncu i da sam budna do ponoći. Da mi se prepune pelene vuku do kolena, što hepi keva ne primećuje jer u podne ljušti peto pivo. I što ista persona prvo napuni svoju veliku tibu hranom a tek posle mene postavi za sto. Dok ja šutiram i udaram sve oko sebe, pa i leđa porodica za susednim stolom (za kojim sam sedela, zapravo, prava ja).

Sve je počelo primećivanjem velike buke koju prave i tokom i posle večere. Računam, tek su stigli, nakupio se umor i negativna energija…

Nastavilo se za doručkom. Dobro…možda sam ja samo malo živčana. Kaže moje dete, i ja sam bila takva kao mala, pusti ih. Ćero, nisi vala, nikad. Ne bih ja sedela i jela dok se ti bacaš po podu, šanse nema.

Ka totalnom ludilu krenuli su na bazenu. Štošta sam propustila, jer sam bila na plaži, ali brzo su postali tema negodovanja svih ostalih gostiju. Tako je u meni u par navrata bio probuđen najgori životinjski poriv, da ih ispljujem, izgazim, podavim…Jer…

20160717_162946 - Copy

Pogled sa terase šestog sprata gde je bazen

Bazen nije veliki, kao svaki hotelski. Okružen je prelepim ležaljkama. Koje su bile skroz mokre tog prvog popodneva. I odozgo i odozdo. Hm. Vidim dva starija para kako besno uzimaju svoje stvari i odlaze. Hm hm. Ležem na ležaljku i kreće pakao.

Hajde što deca skaču u vodu, nego skaču i trojica mamlaza, svaki od po 100 kila, od toga bar 2 litre sveže unetog alkohola. Brate mili, kad stoka skoči pola bazena ode napolje, po nama ostalima. Vidim neki ih opominju, oni kao „ou sori“, i nastave. I to ne skaču kod svojih ležaljki nego ispred svih ostalih. Svakih 5 sekundi skoči po jedan kreten, čini se da ih je par stotina, a zapravo sa sve decom 15-ak. Deca urlaju, klize oko bazena, padaju, matori skaču, nanizali konzerve piva oko bazena, pivo curi u bazen, oni se smeju….

Siđem do recepcije i pitam, šta znam, možda na ovom bazenu u ovom hotelu važe drugačija pravila nego na ostatku planete: Izvinite, da li je dozvoljeno skakati u bazen?

Cura na recepciji je odmah znala zašto pitam. Nisam bila ni prva ni jedina. Pritužbe su stizale celog dana, niko sem njih nije mogao da uđe u bazen, ljude su, kaže, i namerno prskali, posebno starije, smejali se kao ludi kad bi nekoga uspeli da oteraju sa bazena, deca su bacala keks svuda, bazen je bio kao štala…

I tako dva, tri dana. Oni divljaju, svi se žalimo, ljudi iz hotela zovu njihovog vodiča, on ih opomene, ovi po starom. Dok nisu doneli loptu. A ne, ne onu laganu za plažu, već odbojkašku. Važno je reći: bazen je na šestom spratu hotela. Koji je okružen parkingom, šetalištem i zabavnim parkom za decu. Neku normalnu decu, koju roditelji dovode tu gde se igraju deca, na način prilagođen uzrastu. Dakle, šesti sprat plus prizemlje, pa vidite na kojoj je visini.

I tako, bacaju loptu, koja nam svima udara u glave, stvari i…ode preko ograde. Zažmurila sam, čekajući da ili prsne staklo nečijeg auta ili nečija glava. Smejali su se, životinje. Srećom, niko stradao nije.

Da ne davim, desilo se još par puta. Što smo se više žalili, bili su gori. Teror 24 sata, uključujući žurku na terasi njihve sobe jedne noći, sve sa razbijenim flašama od alkohola…a mala deca kraj njih, u pelenama, njihova bre!

20160720_181545 - Copy

Radost i mir na bazenu bez njih

Uprava hotela je nalepila zabranu, onakvu kakva postoji na svim bazenima: nema skakanja, deca samo u dečji bazen, nema alkohola i sl. Nema ni dušeka, lopti i ostalog. Pročitali. Smejali se. Nastavili po starom. Dok neko nije pozvao curu s recepsije. Koja je došla da ih opomene. Koja nije htela da kaže ko ih je prijavio. Pa su oni kao znali ko je. Pa su napali tog čoveka. Pa im se on predstavio kao – vlasnik hotela…uuups.

Epilog je: stavljeni su na crnu listu za ovaj hotel, agencija koja ih je dovela je izribana, njihova imena više neće moći da budu na listi za rezervacije. Ne bi me čudilo da se vlasnik, fini mladi čovek, zainati pa prenese saznanja o idiotima koji rasteruju goste i kolegama. Da, rasteruju jer su neki zbog njih otišli ranije.

Posle smo, kada su i ovi nevaspitani Danci otišli, pričali sa zaposlenima u hotelu ali i drugim gostima. Zašto takvo ponašanje? Jedan kaže, imaju veliki standard, ali tamo nemaju kada da divljaju a vala i ne smeju. Uz to, alkohol je kod njih jako skup. I kada tako odu iz svoje zemlje, otpuste kočnice.

A mi, Srbi, ćutimo i smeškamo se. Fini smo mi, nego nekad samo prolupamo. Ni nalik ovome, taman posla. Nama su deca svetinja. Kao što rekoh na početku, u proseku, znam, ima izuzetaka. Ali, taj neki stav o nama među drugim narodima je toliko besmislen…da smo mi tako skakali, da li bi nas torpedovali iz hotela već prvog dana? Da je nekom Srbinu pala teška lopta sa šestog sprata, da li bi bilo ono: Srbi ubice i divljaci?

Dobro, ne bi to možda rekli Italijani, ali ostali, posebno alkosi iz Danske, Holandije, Švedske…ti fini evropski narodi koji se beče na pomen Srbije, a ponašaju se ovako…

I bi mi drago, mada, stvarno, ne volim ta uopštavanja, kad rekoše domaćini: Ah, Danci, stvarno nevaspitani ljudi. I pomislih: spustite cene kad već nama standard neće skoro porasti, pa da vam dolaze ljudi velikog srca i tople duše. Oni koji znaju i gde se i kako se pije, a posebno umeju da se raduju, deleći radost s drugima a ne maltretirajući ih.