DORIJAN GREJ I OSTALI IDOLI


Klasično blejanje na fejsu. Gledam na moj „zid“, gde ste, šta ste. Lep vikend, vi dobro raspoloženi, još lepše fotke. Kad, u jednom noćnom provodu, moji prijatelji sa…jujuju. Ala je omatorio!

Gledam i ne verujem. Nekako se ofucao. A ja, tog mog drugara iz tinejdžerskih godina, još uvek vidim onako slatkog i vedrog. Šta li mu se desilo? Ništa. Sem godina. Dakle, ništa.

Setih se tako i one jedne proslave godišnjice mature kad sam od ortaka s drugog smera mislila da je gazda lokala. Jer, ne liči na onog „sebe“. Ostavile godine traga…I tešim se, da, na njemu jesu, ali drugi jedva da su se promenili. I tako, listam dalje po fejsu.

Ali, nešto mi mira ne da. Gledam fotke, poneko okačio i one od pre par kalendarskih godina, hajde da se ne lažemo, decenija. Gledam i poredim. Pa, jesu se i ostali promenili…ali onako, malkice.

Setih se kako sam u susretu sa vršnjacima iz ludih godina, koje sam jedva prepoznala, ljudi bre, ozbiljni, drugačiji skroz, pitala zabrinuo muža:“Nismo valjda i mi ovako omatorili?“ A on mi rekao:“Jok“, i počeo da se smeje. Planirala sam da se dobro pogledam u ogledalo kad dođem kući, ali sam zaboravila.

Jer, prvo, retko se gledam u ogledalo, a i kad to radim onda je to selektivno: dok se šminkam, samo da proverim da li ličim na klovna, i dok peglam kosu, dakle, gledam kosu. Nemam tu naviku a ni vremena da se analiziram. A ni potrebe. Računanje vremena je samo merna jedinica, linija na kojoj lakše raspoređujemo događaje. Što se mene tiče, dalje od broja 23, u sebi, ne priznajem. A kalendar neka priča šta hoće!

Untitled-1Dokle god mogu sve što hoću, dobro je. Mogu da idem nenašminkana (mada sve češće pitaju da li mi je dobro, valjda im delujem bolešljivo), da se provodim skoro kao nekad (s tim što sad skoro uvek završim sa brufenom), i ne osećam potrebu da se uozbiljim.

E, takva je većina u toj našoj generaciji. Gledam jednu školsku, slatkiš kakav je i bila. Dobro, bora gore-dole, nema veze. Druga – isto. Ali, đavo ne da mira. Kao da vidim nešto što ne želim…

Gledam fotke dalje. Hm. Nešto smo izgledali svežije. Zategnutije. Smejemo se i dalje, ali nekako…Svoje fotke ne smem ni da pogledam. Ma smem, ali neću. Znam, videću isto.

Gledam i vidim da većina nije menjala fazon. Zaista, još su onako divno blesavi. Dobro, ne baš svi, većina. Farmerke, majice, patike. Ona u cipelicama kave je oduvek volela. A ona, s onim njenim maramama…ova opet u istim veselim suknjama. Neki su se i vidno  promenili, rekla bih, na bolje. Ono što nas razlikuje od perioda mladosti su mahom deca, kućni ljubimci i mesta gde odlazimo (i to ne baš sva). Ostalo kao da se nije promenilo.

11745352_10207330230518725_1091968965049298248_nSretoh pre par dana druga iz gimnazije, pita, da li ga se sećam. Kako da te se ne sećam, pa isti si! Isti fazon, i frizura rekla bih, lice malo ozbiljnije, jel, ali to si ti!

Neki su se ozbiljno promenili, što se tiče fazona u kojem su. Obukli odela, cipele na pertle, one s tanjim đonom, košulje, i ne izlaze iz toga. Jeste, bave se politikom. Ili biznisom. Ili i politikom i biznisom. Ubucili se malo u licu, ništa strašno. Ali, opet, nije to neka promena. Neki se i ozbiljnije promenili, vidi se da mnogo razmišljaju o teškim temama. Ali, njih nekako nikad i nisam poznavala, više sam to samo mislila.

Razmišljam i shvatam da je zaista malo onih koji su se promenili tako da ih je teško prepoznati. Za neke, kao da je vreme stalo. Da, uklapamo se u neke norme zadate onim čime se bavimo i od čega živimo, ali suštinu jedva da je neko menjao. Od onih koje poznajem.

Dečaci su se nekako više menjali. Pre svega zato što brzo ostaju bez kose. I još brže dobiju tibe. Devojčice ne. Ima nekih teta naših godina, pa i mlađih, koje rade na nekim mestima gde ih viđam, kod lekara kad odem recimo, nekih s kojima sam se upoznavala kasnije u životu. Kod njih vidim promene i par godina unazad, obaška što izgledaju znatno starije od onih mojih, s kojima sam rasla. I uvek se šokiram kad čujem da su često i mlađi. Ti! Nije moguće. Pa ti izgledaš, dobro nije bitno, neću reći, ali stvarno, kao moja tetka.

13061945_1334198846607194_1803065849682445446_nLepota godina je i u tome što kako dobijamo bore tako gubimo, pomalo, i vid. Pa izgledamo sebi isto. Često i lepše.

Nailazim na fotku još jednog drugara iz srednje. Sad više ne znam šta da mislim. Isti, a nekako ipak drugačiji. Ma, neću to više da radim.

Danima razmišljam o tome. Zašto mi je žao kad vidim da su na nekome godine ostavile, ne baš prijatan trag? Zato što me to suočava sa činjenicom koliko imamo zaista godina, a što niti želim niti može da mi dopre do mozga.

Zašto me raduje što se ipak nismo mnogo promenili? A onda se zamislim – možda ipak jesmo?

Kako bih volela da svako od nas ima svoju sliku Dorijana Greja negde, na tavanu. I da ta slika beleži samo reku vremena a ne i promene u duši…znam da bi nekima izgledala kao ekserima crtana, ali to je već druga priča. Kod većine, bio bi to samo laki potez godina kao perom nacrtanih. I to me raduje.13100851_10209387404268037_7182777634421765312_n

I kad god pogledam slike generacije, znam. Jeste, ujutru smo smi samo za kesu na glavu, neki su se malko i reparirali (neki vala i preterali, ali retki). Umesto crnog kreona i „samante 17“ (očajno roze karmina) sada koristimo nešto više kutijica i dodataka, ali samo ponekad. I za razliku od perioda sa 36 fotki po filmu, zamo bolje da se „namestimo“. Mada, vidim, većina to ne radi namerno, više onako, po navici.

I ono najvažnije. Kad gledam slike, ti neki dečaci i te neke devojčice, moja generacija, imaju uglavnom isti sjaj u očima. Bore brišemo kezom od uva do uva. Ne mirujemo. Ne odustajemo. I to se vidi, na svakoj fotki. A to je ono jedino što se računa.

I da. Da li je taj osmeh spolja samo navika ili slika onog u tebi? Jesi li stvarno OK kao što izgleda? Da li ti je duša kao u vreme onih slika koje nosim u glavi? Jer, to je ono jedino što vredi. Ono najvažnije, što ni jedan, ma kako dobar aparat bio, ne može da zabeleži. I ne treba. Važno je da mi znamo da, još, postoji.