Diže ruku jer me voli


Postaju tema dana. Podižu prašinu te nedelje. A onda odlaze u zaborav i postaju statistika. Nema više vremena za njih, aktuelna je sledeća njima slična.

Godinama unazad užasavamo se nad ubijenjem žena oko nas, oružjem, oruđem, rukama, nogama. Krstimo sa obe ruke, raspravljamo i pokušavamo da otkrijemo gde zapinje.

Da je samo jedan problem, pa da ga rešimo. Ne, do danas ih se nagomilalo toliko da se često pitam ima li išta što je pozitivno i što funkcioniše kada su ovakve tragedije u pitanju.

Imali smo u zgradi slučaj žene koja je dobijala ozbiljne udarce kao antibiotik. I nismo žmurili i ćutali, naprotiv. Ali, ništa naročito nismo ni uspeli da uradimo. Mrtva je. Ne direktno od završnog udarca već onih koje je godinama trpela i koji su je i bukvalno lomili, kost po kost, organ po organ. Rebra. Noge, više puta. Oko. Glavu, to mu je bilo izgleda omiljeno, da njenim temenom zacrveni zid. Zube. Unutrašnje organe. I ko zna šta još. Plus celokupan odnos prema njoj i način života koji je bila prisiljena da vodi.

Nje dakle nema, nestala je od ljubavi i zbog ljubavi. Do poslednjeg trenutka verovala je da mi njega sirotog bez razloga ne podnosimo i prijavljujemo. Bila je vaspitana da je on divan, i da tim batinama pokazuje koliko je voli i želi da je vaspita da bude bolja. Nju, od 60-ak godina.

Željna ljubavi, verovala mu je i volela ga toliko da je trpela svašta.

Desilo se, posle prvih takvih situacija, da komšinica naleti na njegovu majku i kaže joj da to što njen sin radi nije uopšte u redu. I da dobije odgovor da treba da je bije kad ga ne sluša i kad je lenja. Dakle, dotičnu su tako naučili a ona je tako naučila njega – žena se lema kad nije dobra.

Što je više udara, to više pokazuje koliko je voli. Divota. Neki bi rekli – šutni je kao psa. Ja bih rekla – ni pas se ne šutira.

Nema tu „lj“ od ljubavi, ali ludila na pretek. Ono najveće je ukorenjeno u vaspitanju. Da li se žena tretira kao vlasništvo, komad nameštaja, manje važna, sluga, ovakva ili onakva, tek, na nju se diže ruka. Nebitno radi li se to s nekim „razlogom“ opšte prihvaćenim kao prekršajem, recimo zbog nevere, ili zato što nije skuvala ručak pa čak i namršteno pogledala, ili zbog toga što je dotični isfrustrirana iskompleksirana budaletina.

Ima žena koje su zamalo srećne kad im sveže šamarčinu, jer on njoj tako pokazuje da je voli. Ja bih rekla: možeš misliti. Kako bi dobio povratnu od mene, da se sve puši. Moj je otac govorio: ko bi te pipnuo, zubima bih ga iskidao. Njihovi očevi na žalost tako ne reaguju.

Na nasilje odgovoriti nasiljem. Kuku, pa ni to ne valja! Zašto, da možda nema drugih načina? Sistem zaštite funkcioniše, je l? Na primeru mučenice iz naše zgrade, roman bih mogla da napišem.

Puna im usta u medijima da nasilje treba prijaviti. Pa da pitam – koliko puta? Jer, hiljadu izgleda nije dovoljno. Mi smo prijavljivali i ništa. Za pet godina skoro svakodnevno, pa i više puta u toku dana. Zid se obično zvao „nije u našoj nadležnosti“.

Možeš ti da prijavljuješ do sutra, dok žrtva ne potvrdi džaba ti. Curi joj krv iz glave, ona kaže da je pala niz stepenice i ništa. Ili, kako je onih koji se vode kao prava adresa za prijave nasilja premalo, moraju da zateknu prijavljeno stanje. Što je nemoguće kad dođu u najboljem slučaju posle par sati, mada češće nikad.

Još smo na kraju dobili packe od centra za socijalni rad, nazvani, kao kućni savet, netolerantnim, i opomenuti da moramo imati osećaja za pripadnike nacionalnih manjina (on je taj, u tom trenutku u zatvoru, jer kad god stigne prekrši zakon, čak i ozbiljno).

Naši apeli da jadna žena ima dijagnozu zbog nekog mentalnog problema, zbog čega je i otišla u penziju sa 40 i kojom godinom, te da ne može samostalno da odlučuje, jer neće dugo živeti, nisu ozbiljno shvaćeni. Uz laž da su je posetili i da živi u normalnim uslovima njeno stanje ocenjeno je kao dobro. Da su stvarno došli, sreli bi se s flekama od batina svuda, videli svašta i osetili nepodnošljive mirise.

Nisu. Ne mešaju se u svoj posao. To sam im i napisala onog dana kada je stigao dopis u kojem iznose pozitivnu ocenu o njoj a nas označavaju kao nerazumne. I navela da će oni biti krivi ako je ubije. Na žalost, u tom trenutku ona je već napustila ovaj svet, zatarabljena u stanu, što smo ispravno posumnjali dan kasnije, vođeni čulom mirisa.

Pa da, nismo bili tolerantni. Budale, hteli smo da joj pomognemo, da je socijalni radnici smeste u čisto, vrate na terapiju, želeli smo da se odvoji od nasilnika i poživi još koju godinu. Umesto da smo lepo ćutali, pa se posle čudili šta bi.

Da nije bilo policije i zaštitnika građana, bilo bi još gore. Jer, dotični je nasilnik i prestupnik u načelu. Pravio je haos u celom kraju, razbijao po zgradi, skupljao čudnu ekipu koja se opijala u haustoru i od koje je bilo strašno ući u zgradu. Ima solidan dosije, ali je, neprijavljen, bio zakonski nevidljiv. A sprovođenje zakona sporo do apsurda. Nadležnosti podeljene, nema stvari koju može samo jedna služba završiti.

I eto, danas žalimo za još jednom ubijenom ženom. Ovaj poslednji nasilnik je imao i oružje, ko mu ga je dao i procenio da treba da ga ima ne zna se. Potežemo ista pitanja. Čuju se iste reči: prijavljujte, ne zatvarajte oči, kako, zašto.

I opet, krive su ubijene žene jer nisu – šta uradile? Ko bi ih zaštitio? Roditelji, njeni, njegovi, prijatelji, šef na poslu, neka od službi? I krivi su oni u okruženju jer nisu reagovali – kome i kako a da ima rezultata?

Kako bih volela da se izbegne ta lažna tuga i patetika i kaže istina. A koja je, e to ne mogu da kažem, nije u mojoj nadležnosti…

I, što rekao moj otac, digni ruku na nju pa ćeš da vidiš…Jer, nema druge ako nam je stalo do tih žena.