Deda Mraze, ja ništa ne bih, hvala


Nisam ja oduvek bila ovakva. Slavila sam ja i nove godine i osme martove. A onda shvatila da mi ne prija da budem deo ludila kada moramo da se radujemo i moramo da kupujemo poklone i moramo da budemo budni celu noć i jedemo i kad nismo gladni a posle…kako nam Bog da.

Imali su dani praznika čar kad sam bila mala ja, i kad su nam deca bila mala. Od kada su ukapirale da Deda Mraz ne postoji uopšte nemaju problem da poklone dobijaju ranije, pa i početkom decembra. Samo da je ono što su smislile. Lično, više ideja nemam šta kome da kupim a da se to nešto i koristi i ima smisla. Police su nam pune „jao hvala, što je lepo“ poklona koji su odmah posle novogodišnje noći sklonjeni i zaboravljeni.

A i godine iskustva su me pretvoprile u osobu koja zna da se zapravo samo broj u kalendaru menja. Toliko decenija viđam ljude koji prvog dana nove godine ustaju jednako tužni, debeli, sami, nezadovoljni kao i poslednjeg u staroj godini.

Naučila sam da je najbolje slavlje i provod kada ne planiramo, kada nismo obučeni u specijalne, danima tražene odevne predmete, da se sećamo emocija, reči i smeha, dragih lica, ali da nemamo pojma kakve je ko cipele imao na nogama, kakva mu je bila frizura i šta je imao na sebi.

I ne volim taj stiskavac u redovima, kao da je pred nama sudnji dan, sudare i neprekidno trubljenje u saobraćaju, kada vozim brzinom manjom od one kojom bih hodala i to s jednom nogom u gipsu. Zašto smo kao poludeli u poslednjoj dekadi decembra? Zašto mislimo da će se od 1. januara sve promeniti?

A o tome da slavimo mimo sveta prvo Novu godinu pa Božić, o tome ne bih…

I kad sam kod vere, meni to liči na slavljenje slava. Mene su učili da je slava dan porodice i bližnjih. Dan koji obeležavaju ikona, sveća, žito i vino. Odlazak u crkvu, s ponosom sećanje na one kojih više nema. A ne zakupljivanje kafane i lokalnog orkestra, pretpani stolovi i masni prstići, razbijanje čaša i padanje u nesvest od alkohola. Da, i to sam viđala…

Meni je praznik Banje veče, potom i Božić. Mir i toplina porodičnog doma. Dan bez žurki i lumpovanja. Vanilice na stolu i salenjaci. Spokoj.

A žurke i ostalo, one su za sve druge dane u godini.

Isto tako, meni 8. mart nije moj dan. Kada su cure bile male bio je, dan suza radosnica u vrtićima i školama, neveštim rukicama pravljena srca i ljubavlju nacrtane čestitke. Želim da budem poštovana žena 365 dana u godini. Moj muž se tog dana ne opija s ortacima slaveći 8. mart, ne kupuje cveće po nenormalnim cenama, ne znoji od računanja koliko osoba ženskog pola ima u okruženju. On nam kupuje kad želi da nas iznenadi, kad mu se učini da bi nešto moglo obradovati neku od nas. On me podržava svakodnevno, i da bi taj dan bio drugačiji od ostalih morao bi da se ponaša nenormalno, dakle da taj dan ne bude moj.

Zapravo, ne sviđa mi se što volimo da prenaglašavamo tako da se zatre prvobitni smisao, toliko da sve bude pod moranje, na ivici depresije i uz ogromne količine stresa.

Ja pamtim kad je čovek mogao da prošeta gradom u novogodišnjoj noći i svrati negde na piće, tek tako. A da prethodno nije uplatio desetine evra za stajanje baš u tom ćošku kafića. Pamtim kada se moja majka brinula samo zbog saobraćaja, a ja sada brinem i zbog petardi, terorista, ludaka, onih što džepare, koriste prejake droge, ne koriste lekove a trebalo bi, pušteni su na vikend i slično. Da, i zbog Deda Mrazeva koji i sebe i sve oko sebe dižu u vazduh…

I ne sviđa mi se što se sve pretvorilo u ambalažu bez sadržaja. Ako se nismo fotkali, kao da nismo ni slavili. Ako se nismo preždrali i prepili, znači da se ne radujemo Novoj godini. Ako nismo poginule za šporetom, ne volimo dovoljno porodicu.

Gledam devojke izgiboše na štikletinama do suza. Instagram osmesi na licima a u uglovima okica suze od bolova. Hej, postoje i niže štikle, i drugačije i one stare, udobne, nije sramota ne biti u novom za novu godinu. Pa, i naša suština, stara, ulazi u nju…

Jesam, i ja sam slavila nekada zato što svi slave, i brinula mesec ranije gde ću ići 31. decembra. Kupovala novu garderobu. Ukrasni papir. Brojala novac sabirajući hoću li imati za sve planirane poklone. A onda sam shvatila da sam sve osim – srećna. I prestala.

I tako sam i ove godine kupila sebi knjigu za tu „ludu noć“, čekali smo da se cure uparade i odu, svaka na svoju stranu. Vrteli smo TV kanale, pričali o tome kako da ne piše u uglu koji je, po sadržaju ne bismo ni znali. Pojačali smo muziku u potoć da nam se psi ne traumiraju od bombaškog napada sa okolnih terasa i odmarali.

Kada su devojke stigle sa dočeka, utonuli smo u toliko čekani san.

Prvo januarsko jutro nije donelo ništa novo, sem beskrajne tišine na ulicama. Imala sam isti broj kilograma. Jednako mi je bilo strašno da se po buđenju pogledam u ogledalo, prvo zato što ne vidim a drugo zato što i bolje što ne vidim. U korpi za veš i dalje je bila gomila neopranog veša, Deda Mraz gomilu opranog nije ispeglao, ispred zgrade su bili isti automobili.

Ušla sam u novu godinu i ništa se nije promenil osim poslednjeg broja u kalendaru, koji ću još para dana zaboravljati da napišem.

Da nije bilo prenosa koncerta iz Beča i Ulice otvorenog srca, taj dan bio bi kao i svaki drugi neradni. retkost s kojom ne znam šta ću.

A kada je reč o odlukama i promenama, one odavno pripadaju trenucima kada mislim da je vreme za njih i kada sam spremna da ih prihvatim, a ne kada je to kalendarski zgodno.

A kraj mene, isti voljeni ljudi, ljubav koja ne zna za kalendare i datume. U mislima ista draga lica, meni bliske duše. O Deda Mraze, hvala ti što ništa nisi promenio. Ne treba meni poklon od tebe, dobila sam ga od – života.