DANI ZA METLU


Dođu tako neki dani, sami, nepozvani, kada čovek oseti da je vreme da napravi veliko spremanje u svom životu.

Da neke ljude i pojave ukloni trajno, neke odloži za neka druga vremena i napravi prostora za one koji zaslužuju da budu deo svakodnevice.

E meni baš sad traju ti dani. U prvoj sam fazi, onoj u kojoj premišljam i merim, da li i kako nešto i nekoga eliminisati.

Najbolje je kad odu sami. Najgore je što ostave toliko smeća iza sebe, da taj odnos, dok ga ne pokupe, ne može biti prekinut. A obično i ne odlaze normalno, više pobegnu, baš zbog onoga što ostavljaju.

Ima i onih koji odu, privremeno. Putevi nam se tek tako razdvoje, ali kada se ponovo ukrste, kao da se ni rastajali nismo. To su oni neki divni, Bogu hvala i brojni ljudi, s kojima trajem decenijama. Ljudi s kojima nema neprijatnih iznenađenja, onih s kojima smo povezani najčistijim emocijama, u najotvorenijem i najiskrenijem odnosu.

Tu su i ljudi koji su protiv tvoje volje ušli u tvoj život, dovedeni nekom situacijom. S njima čovek stvarno ne zna gde da se dene od prvog trenutka. Poznati po tome što vam se u njihovom prisustvu grči stomak ali trpite, razmišljate da možda ne preterujete, dajete im brojne šanse da vas razuvere a oni sve to prokockaju.

Ja lično, takve odnose prekidam naglo i bez objašnjenja. Zato što se probudi neka krvoločna životinja u meni, potreba da ih tresem i urlam. A to ipak nisam ja. Zato pravim iznenadne rezove, bez i jednog osvrtanja i razmišljanja o posledicama.

Postoje i neki čarobni, dragi ljudi sa kojima su nas spojila neka mesta i neke situacije. Svi su svesni da je ta predivna bliskost privremena, i oni zuvek, ma šta se dalje dešavalo u životu, imaju svoje posebno ćoše u našim srcima.

Većini je najteže da očiste one u koje su imali beskrajno poverenje, ali su ih ti ljudi izneverili. Takve, emocija radi, puštamo da ostaju u našim životima sve dok nas ne razočaraju još više, ne povrede toliko da je svaki dalji odnos s njima bez smisla, ili dok ne prestanemo da ih volimo.

Meni je teško da prvo očistim sve te odnose s ljudima. Plaši me to akcijanje s metlom, jer se može desiti da njome pokupim i ono što bih želela da i dalje bude deo mog života. Zato, prvo pravim gomilice, puštam da prođe par dana, da se desi još nešto, da još malo razmislim.

Zato što sam sklona da kad čistim ne gledam šta sam sve metlom pokupila. Mada, još uvek nisam sigurna, i verovatno nikada i neću biti, da li je taj način od kojeg bežim ponekad najbolji.

S ostalim stvarima je nekad teže, nekad lakše.

Ali kad dođu dani za metlu, onda mislim, treba očistiti bukvalno sve. Treba biti temeljan, promisliti o svemu. Obratiti pažnju i na sitnice, one mogu da naprave u životima mnogo veći haos od naizgled krupnih stvari.

Predmete odbacujem samo kad sam ljuta i umorna. Inače mi sve treba i sve je bitno i sve će jednom opet koristiti. A đavo u meni govori: neće budalo jedna, baci. Ja ga ne slušam, ali me to gunđanje totalno poremeti, pa potrošim vreme uzalud.

Valja očistiti i prostore duše, prenatrpane dane, listu želja i nadanja. Od toga se branim – umorom, kao malo dete.

Koristiti sobni bicikl ili ga nekome pokloniti? Jer više nikada neću imati snage, vremena i živaca da ga svakodnevno koristim. Ili, očistiti nešto drugo da bi se napravio vremenski i energetski prostor za bajs?

Baciti kasnonoćno blejanje i uvesti ranije ustajanje? Eliminiati desetine žardinjera na terasi, ili nešto u njih, ipak, posaditi?

Ne može se sve stići, može duša da želi koliko hoće, ali dani su maleni. U pokušaju da stignemo sve i svuda, raspadnemo se u komadiće, pa umesto da smo na vreme odabrali ono što nam je najvažnije, mi ne uspemo išta od planiranog da uradimo.

I ono što je ženama najteže, odlučiti da li da radimo sve same, ili prihvatimo pomoć? Što je to meni teško! Znam, većini je.

Važno je dobro metlom pokupiti sve ono što nam je upalo u živote u trenucima kada smo postale manje potrebne deci, kada su sami naučili da vezuju pertle, krenuli u školu bez naše pratnje, sami se okupali i uspešno isprali kosice, kada njihove duše vape za slobodom, a mi im iz navike dišemo za vratom.

Umesto da to prihvatimo normalno, a kada si majka reč normalno ne postoji, mi u te vremenske praznine naguramo prvo što nam dođe pod ruku. Umesto ono što smo razmišljanjem i otkucajima srca poželele.

Tu su i te proklete pare. Zarad njih prihvatamo poslove koje nikad ne bismo, ali na vidiku boljih nema. Pa mnogi iz problema besparice ali beskrajno slobodnog vremena, samo jednim korakom dođu u stanje da novca imaju ali nemaju kad da u njemu i uživaju. Njima je najteže da očiste svoje živote.

A ja? Pa, ja osećam da je došlo vreme za još jedno moje čišćenje. Prostora manje-više. Ljudi? O, da. Organizacije vremena? Obavezno!

Osećam da sam se malo pogubila, niti više držim volan, ni menjač a ručna mi se ne povlači. Pokušavam da se saberem, koraknem pa zastanem, pa opet napravim korak napred, ali me nešto vrati unazad. Ali, ne stojim. Znam šta se dešava.

Ona čigra u stomaku koju neki zovu intuicijom a neki bi rekli da je šesto čulo, najavila mi je ove oblake i maglu od koje jedva da vidim put. Zato hodam lagano, pravim planove u glavi, razmeštam kao kockice ljude, situacije i mogućnosti, sve prateći šta mi ono iskreno dete u meni govori.

Ko sam ja? Gde sebe vidim? Šta želim? Kako da sve što volim vratim u svoj život? I kako da ga od onog što je izgubilo smisao najbrže i najlakše očistim?

I sasvim sam u redu s tim. Imam ono najvažnije, svoj mikrokosmos, njega ne diram, savršen je takav kakav je. I podršku porodice da i u ovo čišćenje odradim lagano, i naravno – po svome.

Nego, hoćeš da ti pozajmim metlu kad završim? Možda sada misliš da ti nije potrebna, ali razmisli. Nema čoveka kojem povremeno čišćenje života nije potrebno…