Daj mi jedan šer, klik bar


Ne znam u kom trenutku je kvalitet postao skoro pa nebitan.

Možda se to desilo razvojem interneta i pojavom društvenih mreža, kad je postalo jednostavnije stići do publike i postati, makar imaginarno, popularan.

Ili možda kada su rejting i šer postali važniji od istinitog i dobro urađenog novinarskog teksta, priloga, reportaže, emisije.

Kada je priča o ekonomiji postala sumorna i teška, i počela borba za ono malo novca namenjenog marketingu.

Kada su oglašivači zaključili da je bolje reklamirati se samo tamo gde ima mnogo publike. Svi su videli reklamu, e sad, da li su proizvod i kupili to ne znamo. Samo je broj bitan. Gledalo milion ljudi. Kliknula dva miliona. Šerovalo sto hiljada!

Pa se onda ne bira šta se objavljuje, jer je važno na bilo koji način dobiti što veći broj – gledalaca, poseta stranici ili sajtu, bitno je da se za nešto čuje. da se vidi što više.

Majka, ja sam zvezda bre, vidi, ovu fotku gde sam pijana i drogirana, gde mi se vide sise, pre neku noć na onom splavu, vidi bre majka, šerovalo njih onoliko!

I majka srećna, postade joj ćerka starleta preko noći. A toliko je brinula za nju kada je jedva upisala srednju i od škole posle drugog ponavljanja drugog razreda odustala. Srećom pojavi se onaj fini stariji gospodin, ispravi joj nos, iskrivi dupe, napumpa grudi i – ispumpa mozak. Do kraja.

E sad, jašta nego ima čemu da se raduje. Toliki broj „podignutih prstića“ nije dobilo ni gostovanje naše operske dive u Americi, ni ona glumica što je dobila stotine nagrada i stalno igra negde u humanitarne svrhe. A o vesti o novom izdanju rečnika srspkog jezika i uspehu matematičara u svetu da i ne govorim.

Nisu oni krivi. Bar ne samo oni. Krivi smo i mi. Dobro, krivi su i oni koji bi trebalo da postave standarde i kazne sve koji ih ne poštuju. Ima još krivaca, ali da vidimo šta smo to mi ostali, takozvani obični, zgrešili.

Zamislite da vašom ulicom prolazi razgolićena devojka. Izlazite na terasu, ogovarate je, podsmevate. Šta ona vidi? Vidi mnogo ljudi na prozorima i terasama koji je gledaju, vidi osmeh i oči uprte u nju. Zato je sve više gola i sve češće prolazi, pa se sve više ljudi cereka tome. No, raste i broj onih kojima se sviđa.

Da su je prvi put svi samo očešali pogledom, okrenuli glavu, ili najbolje pravili se da je ne vide, ona bi shvatila da je to što radi uzalud. Pa je onda srećom ne bi videli ni oni kojima bi se to učinilo modernim i poželjnim, jer nema ljudi da to potvrde. Da toliko često ne šeta, ne bi je ni videli, vi ste im skrenuli pažnju na nju, kao što ste mogli i da ste gledali nešto ili nekoga drugog.

Tako je i sa lajkovima i šerovima. Mi podelimo neku budalaštinu i komentarišemo je negativno, ali to se ne vidi – vidi se samo šer. Idiotski naslov privuče nam pažnju i mi ne možemo da verujemo šta čitamo, pa sve zgražavajući se, klikćemo dalje.

A taksimetar radi, vreme provedeno na nekom sajtu, uz neki sadržaj raste, raste i broj ljudi koji su kliknuli. Nigde se ne vidi da su užasnuti, ne broje se kritike. Pika se samo klik.

Dakle, sadržaj, koji je realno dno dna, postaje poželjan, jer, vidi koliko ga je ljudi videlo. Idemo još jače, gore, nekulturnije, vulgarnije.

A mi sve više ljuti klikćemo, šerujemo i negodujemo. I eto začaranog kruga.

Pita me jedna drugarica šta da radi, ne može da se kontroliše, zaboravi da je bolje ignorisati. Priznajem ne mogu ni ja uvek da izdržim, ali nisam loša, umem da se kontrolišem. Ne dam moj klik i tačka, taman crkla neobaveštena.

Prvi moj korak bio je gašenje svih aplikacija na mobilnom telefonu tipa „tragedija – devojka poginula u centru“ pa posle vidim da je to bilo kao u nekom gradu u Africi pre pola veka. Uopšte mi ni sekundu nisu nedostajale, i nisam ništa manje obaveštena od ostalih koji klikću na takve vesti koje im iskaču po ceo dan.

Drugi korak je činilo brisanje linkova ka takvim sajtovima iz liste omiljenih na laptopu. Zamenila sam ih nekim drugim sajtovima, drugim temama.

Treći korak je sve ređe listanje TV kanala a umesto toga pregledanje TV programa i biranje šta ćemo gledati bez zadržavanja na nekom kanalu uz sablažnjavanje. Jer je tamo negde kliknulo da i vi to gledate, vi i par stotina hiljada drugih. To što svi cokćete, to se ne meri.

Ima tu još nekih mojih tehnikica, naučenih od raznih pametnih ljudi, onih kojima se neki podsmevaju jer su kako se to moderno kaže „lajf kouč“-evi. Ali, ako mnoge od njih slušate čvrsto stojeći na zemlji, možete recimo da naučite ne samo da ignorišete, nego jednostavno da ne vidite loše sadržaje, da ne stižu do vas, ili bar ne u meri u kojoj stižu do drugih.

Na društvenim mrežama, u statusima prijatelja, svakako ćete saznati šta se dešava. I to kao da ste i sami gledali, kliknuli, lajkovali. Razlika je što se ne nervirate, a i niste ih klikom, lakom, šerom podržali.

Mislite o tome kada sledeći put budete opet gledali spot one što se blamira i ne zna da peva, da biste joj se smejali. Jer, bilo bi dobro joj tako ne pomažete da se na kraju ona smeje nama. Dok se mi kidamo od smeha, ona stigne do milion pregleda, baš zahvaljujući nama.

Zamislite ovo.

Majka, ja se bre džabe skidala, niko mi sliku nije lajkovao. Nema leba od tih tvojih balona, kćeri, probaj nešto drugo.

Jer, ono što niko ne vidi, ili se pravi da ne primećuje, to vremenom prestaje da postoji. I majmun se ne glupira kada nema aplauza publike i dece koja ga čikaju.

Zato, nemojte da mislite da ne možete, da nije važno. Jeste, važno je. Ako nam svima bude bilo teško da ignorišemo, da ne klikćemo i ne delimo, ma koliko to nešto kritikovali ono će postati popularno i poželjno. I uskoro zaista nećemo imati baš ništa lepo i dobro da pročitamo, vidimo, čujemo. Umreće od gladi, bez lajkova…