Cigaret žvake i mirišljave gumice


„A koji si ti čips jela kad si bila mala?“

Kako koji, onaj jedan jedini. Čačanski. I to sa ukusom? Krompira. Valjda. Mi smo birali između njega, Smokija i grisina. Kojih? Jednih jedinih.

I to ne svaki dan. Više onako, s posebnim povodom. Donesu ti gosti. Deda Mraz ga spakuje u paketić. Mama te časti kad dobije platu.

„A čokolade?“

E, tu smo već imali veći izbor. Više vrsta onog što smo mislili da je čokolada. Da si u zabludi mogao si ukapirati kad ti neko donese jednu iz inostranstva pa je grickaš kao da je od suvog zlata.

I taj inače skroman izbor je osiromašio osamdesete. Pamtim jer sam bila čokoladoman. Tito je umro par nedelja ranije. Tata i ja smo se peške vraćali kući iz njegove kancelarije, voleli smo da, kako je govorio, protegnemo noge kada je vreme bilo sunčano i toplo. U lokalnoj prodavnici prehrambenih proizvoda a pre pojave supermarketa odlučili smo da kupimo „nešto da se zasladimo“.

Jer, i moj otac je obožavao sve čokoladno. I tako stigosmo do police sa čokoladama. Skoro pa prazne. Pamtim kako smo ih uzeli 11, ostavili samo još jednu. Gledala sam zbunjeno oca, čemu to, kupićemo za danas pa ćemo sutra opet doći.

„Ovu ostavljamo nekom drugom detetu, a ti, ove razgodi, mislim da nećeš baš skoro opet videti čokoladu“. Iju! A što? I šta to znači da dolaze luda vremena?

Bio je u pravu. Godinama sam jela one donete iz drugih zemalja dok su se ovde razmnožavale šećerne table, ni nalik čak i onim čokoladama koje smo jeli. Bio je to period u kom sam shvatila da tamo negde deca kad žele čokoladu moraju detaljno da je opišu, jer imaju ogroman izbor.

A čime smo filovali palačinke? Pa džemom, kako čime? Bio jedan eurokrem, kasnije se pojavio još jedan slični krem i to je to. Uz njih se pilo mleko, ono jedno, obično, pre toga skuvano u šorpi, s prstom kajmaka.

Kasnije mi se smučilo zbog onih užina u školskoj kuhinji. Jedan dan hleb, džem i čaj. Sutradan prekuvan prešećeren sutlijaš sa zaprženim razvodnjenim mlekom. I taj miris i ukus udaljili su me trajno od, kako se tada verovalo, dragocene bele tečnosti koja je, kako se danas veruje, vrlo štetna za nas ljude.

Ali sam kao i svi primetno zdravo odrastala i bez sojinog, kokosovog, bademovog i drugih mleka od čega sve ne. Pa i ulja. Ukus maslinovog mi je poznat, dešavalo se da zaboravim da su me njime namazali na plaži pa liznem prst ili tek razbijeno koleno da ne vide koliko sam se razvalila na stenu.

Jer, onda bih ostala uveče bez sladoleda. Na točenje. Vanila, čokolada, jagoda, biraj. Ništa straćatele, s keksom, manje ili više šećera, bez kalorija, glutena, bez sladoleda.

Da, nas su roditelji, zamisli, smeli da kažnjavaju. A kada su bili na poslu za taj vid vaspitanja bili su zaduženi ostali stariji, od baba i deda, preko tetaka, stričeva, ujaka pa i komšija, do uvažavanih učiteljica, nastavnika i profesora.

Rasla sam u vreme kada su odrasli bespogovorno bili u pravu. Roditeljima nije ni padalo na pamet da se suprotstave i pravdaju nas pred pedagozima. Neki problemi danas definisani kao teškoće koje treba razumeti sanirani su čudnim metodama. Nemirni i neposlušni su „lečeni“ stajanjem u ćošku, čupanjem za kosu, zulufe posebno, ili onim najstrašnijim: u danima praznika pred svim pionirima nisu smeli da budu sa pionirskom maramom! Joj, bruke, da svi vide da si kažnjen! Svima se crveni marama oko vrata, samo je tebi lice od sramote crvenije od nje!

Šta kažeš, dete ti ne drži mesto, nemirno, da nije hiperaktivnost? Hiper – šta? Ne znam ti ja za to, ali kad ga to nešto uhvati, ja mu lepo dam klofer i samo pogledam u tepih, i on ode dole ispred zgrade da lepo istrese i prašinu i taj svoj neizdrž.

Slično su nam „pomagali“ i sa pubertetskim bubicama. Desilo se da budem generacija koja je u tinejdž godine ušla zajedno sa prvim ekonomskim spoticanjima u zemlji. Tako da smo se dosta družili u višesatnim čekanjima ispred prodavnica u nepreglednim redovima za zejtin, brašno, šećer, prašak za veš, kafu. Probaj da dođeš kući i kažeš da je sve razgrabljeno pre nego što si stigao na red!

Za štošta se nismo pitali a da kažemo „ne“ nismo ni umeli ni pomislili da smemo. A nije da nismo imali čemu.

Mislim da bi većina to uradila već kod prvog šišanja. Znate, nas nisu vodili kod posebnih frizera u šarene salone sa specijalnim stolicama u obliku automobila. Frizeri nisu oko nas skakutali i bekeljili se.

Jok! Baba, mama, tetka te posede u kujnu, uzmu prve velike oštre makaze na koje naiđu i…zato svi na fotkama iz prvog osnovne imamo šiške ukoso.

Toliko smo svi ličili da smo na unutrašnjoj strani čizmica na rekreativnoj imali upisane inicijale da ih ne pomešamo. Bila 3 modela, od toga dva gumena, za kišu i blato, garant bar još petoro u razredu imalo iste.

Ali, toga se sećam kroz maglu, jer mi smo rasli sasvim neopterećeni kako je ko obučen, nesvesni postojanja mode, trendova, lepote odeće. Nije valjalo samo kad žulja, a za ostalo, nema veze.

I da možeš u tom nečem da trčiš, za nas devojčice i da igraš lastiš. To je ono što sam vam kupala kada ste bile male, pokazivala kako se lastiš vezuje u veliki krug, kako se igra. Ali, niste imale sa kim. Nisu deca znala šta je to a i nije vam bilo zanimljivo. Pa je taj lastiš završio u trenerkama.

Bio bi i na gaćama, ali su prestali takve da proizvode. Da, sad je moderna ta guma zbog koje se donji veš pere na temperaturi pa vaša baba prevrće očima jer je sigurna da se ne može valjano oprati.

Kao što je nekada sumnjala da se išta u svesci može dobro izbrisati gumicom u boji koja miriše. Ali ih je kupovala. A ja sam ih tako volela!

Ako se sećate, i vama sam govorila da su one bele, nezanimljive, znatno bolje, ne cepaju list papira i brže i lakše brišu trag olovke. No, ipak, u vašim pernicama nalazila se šarena mirišljava riznica i onih drugih gumica.

Da li sam ih kupovala da bih kompenzovala nešto iz svog detinjstva, ili zbog vas, ne znam. Pamtim da sam vam govorila da ih ne grizete, a vi ste me zbunjeno gledale.

Zato što sam ih ja grickala. Isto kao i olovke. I kao žvake.

Kupovali smo ih često, bile su jeftine. Sećam se onih u obliku cigareta, upakovanih u kutiju koja je sasvim ličila na onu tatinu sa pravim duvanskim štapićima.

One u obliku listova stizale su iz inostranstva, i za razliku od nama dostupnih, imale ukus, bile mekše i mogle duže da se žvaću. Ali, to su već godine kada smo imali više izbora.

Jedna žvaka, jedan čips i naravno, jedan TV kanal. Gledaš, ako ti dozvole, ono što gledaju svi. Izuzev dok su roditelji na poslu, ali tada smo u ponudi imali samo emisije za decu, manje zabavne, više da nas nečemu nauče, ali lepe. Toliko da ih još uvek pamtimo.

Šta je bolje, kad nemaš izbora nego to jedno pa uzmi ili ostavi, ili kad je ponuda takva da ne znaš šta ćeš pre?

Ne znam, ali imam utisak da smo bili bez mnogo svega srećniji. To jedno je bilo kvalitetnije, a sad kao da se utkuju da nam lažnim različitostima zamažu oči ne bi li nas ubedili da je njihov proizvod bolji.

A mi, mi samo gubimo vreme u neodlučnosti, ali, i dalje ne znamo šta je to jedno za nas najbolje. Pa smo na nuli. Hm, možda sve češće i ispod nje.

I sad mi treba jedna mirišljava gumica da izbrišem sve te mogućnosti i ostavim ono jedno. I jedna cigaret žvaka da mi se u džepu ulepi i da jedva uspem da je odvojim od lastiša, za vreme velikog odmora. Eto tu, gde vama danas stoje mobilni.